Piše Ljubiša Jovanović, najpoznatiji srpski flautista i redovni profesor Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu
Zvečan je zapravo predgrađe Kosovske (Severne) Mitrovice i fizički je spojen i sjedinjen sa ovim gradom. Deo je neverovatne priče o Fakultetu muzičke umetnosti, nastalom davne 1975. godine u Prištini, u tadašnjoj Jugoslaviji, iz potrebe da se razvije visoko umetničko obrazovanje na Kosovu. Muzika je time dobila novi zamajac, a mnogi najistaknutiji umetnici sudelovali su u razvoju tadašnje autonomne pokrajine. Pre svih Konstantin Babić, Milenko Živković, Dragoslav Dević, Jovan Šajnović, Milenko Stefanović, Miodrag Azanjac, Miloje Nikolić, Sonja Marinković, Uroš Pešić, Mitke Angelov.
Tokom školske 2023/24. godine imao sam čast da budem pozvan na zamenu, kao profesor flaute na Fakultetu umetnosti u Kosovskoj Mitrovici/Zvečanu. Prihvatio sam to kao čin neke vrste patriotizma i ljubavi za naš narod koji tamo živi i radi u jako teškim i komplikovanim uslovima. Naišao sam na ljubav, iskrenu ljubav i pokušao sam da uzvratim ličnim predavanjem i istom takvom ljubavlju. Ovo je moja mala priča o delu obrazovnog sistema Srbije sa kojim smo veoma malo upoznati. O studentima i ljudima kojima treba dati više prostora, veće mogućnosti za napredak i razvoj, i mnogo više pažnje i brige za sve ono što će se dešavati u bliskoj budućnosti. Obrazovanje i zdravstvo su poslednje karike koje sve te Srbe koji žive na Kosovu spajaju sa maticom. Potpuno je neizvesno dokle će to trajati.
Prvo o studentima: Marija, Biljana, Slavena i Anita. Četiri devojke sa velikim srcem, različitih poimanja muzike, sposobnosti, tehničke spreme. Čovek brzo nauči u svom pedagoškom radu da suština nije da stvaramo “genije”, već da uvučemo mlade ljude da zavole muzičku umetnost, da ona postane deo njihovog bića, da sa radošću dolaze na nastavu, bez presije, prevelikih očekivanja, da svako otvori onaj deo čarobnih vrata klasične muzike koji mu je potreban. I verujem da njih četiri nose sve prave vrednosti u sebi, za budućnost. One neće osvajati velike nagrade, one neće stajati na svetskim pozornicama, ali biće značajan deo pomaka muzičkog života na Kosovu i možda će podstaknuti neku drugu dečicu da se bave umetnošću. Sasvim dovoljno od njih.
Razmišljao sam puno o flautistima koji su odigrali pionirsku ulogu u razvoju flautizma na Kosovu – Miodrag Azanjac, Sanja Stijačić, Bratislav Đurić i Simonida Jovanović-Rodić su postavili temelje flaute. Treba sa poštovanjem pomenuti i Veneru Mehmetagaj Kajtazi koja je odigrala ključnu ulogu u razvoju flautizma u Prištini, nakon odvajanja školstva 1991. godine. Muzika govori zajedničkim jezikom, univerzalna je i pripada najplemenitijem delu čovečanstva uopšte. Svi ovi pedagozi utkali su najlepši deo sebe u razvoj flaute.
U Kosovskoj Mitrovici nećete moći da slušate koncerte umetničke muzike. Veoma retko ćete imati priliku da čujete na koncertnom podijumu istaknute muzičare. Zato se i pretvorio moj koncert sa prijateljem i kolegom Aleksandrom Serdarom u pravi muzički praznik. Prepuna sala Likovne galerije, puna mladih ljudi koji su sa radošću upijali svaki zvuk flaute i klavira napunio je i naša “izvođačka” srca novom energijom i posebnim emocijama.
Nakon koncerta smo razgovarali sa studentima, o njihovim iskustvima, ambicijama. Tako smo otkrili da zapravo politički deo priče iz života igra veoma važnu ulogu. Nečiji roditelji su dali otkaze u kosovskim institucijama, te su tako u veoma nepovoljnim materijalnim okolnostima, u kojima pomoć stiže samo povremeno i gotovo je neznatna. Za one druge, čiji roditelji su ostali zaposleni, životne okolnosti su mnogo povoljnije i oni još uvek mogu normalno da žive i rade. Naravno, potpuno je neizvesno koliko dugo će to trajati. Ljudi sa životnim iskustvom kažu da se ponavlja gotovo na identičan način sve što se događalo u Gračanici i okolini. Svesni su svi kako se to završilo.
Fakultet umetnosti u Zvečanu osnovan je 1973. godine kao Akademija likovnih umetnosti. Budući da se u društvu sve više osećala potreba za stručnim kadrom u oblasti muzičke pedagogije i izvođaštva, 1975. godine osniva se Muzički odsek, koji se priključuje Akademiji likovnih umetnosti. Tada je naziv Akademija likovnih umetnosti promenjen u Akademija umetnosti, a od 1986. godine ova institucija nosi naziv Fakultet umetnosti. Odsek za dramsku umetnost počeo je sa radom 1989/90. godine. Od tada, pa do danas, Fakultet umetnosti ima tri odseka – departmana: za likovnu, muzičku i dramsku umetnost. Turbulentan period nastaje 1991. godine, kada nastavnici, asistenti i saradnici albanske nacionalnosti napuštaju svoja radna mesta. Interesantno je da je tadašnjim honorarnim angažovanjem najvišeg stručnog kadra iz uže Srbije došlo do naglog povećanja interesovanja za studiranje u Prištini. Praktično, sve do ratnih zbivanja iz 1999. godine.
Tokom naredne dve godine Fakultet umetnosti se nekoliko puta selio, iz Prištine u Leposavić, Rašku, Varvarin, da bi 2001. godine Odlukom Vlade Republike Srbije o privremenoj promeni sedišta Univerziteta u Prištini, kada se on preseljava u Kosovsku Mitrovicu, Fakultet umetnosti nastavio sa radom u Zvečanu. Tada je dekanat Fakulteta umetnosti smešten u adaptirano prizemlje nekadašnje menze Rudarskog kombinata „Trepča”, dok se nastava odvijala u prostorijama dekanata, Tehničke škole u Zvečanu i osnovne škole „Vuk Karadžić” u Zvečanu. Nakon izvesnog vremena, iznajmljen je mali prostor u Domu kulture u Zvečanu, koji je preuređen u Galeriju fakulteta. Tu je izvođena nastava klavira, i organizovane su koncertne aktivnosti i izložbe studenata i nastavnika. Teškim uslovima još više je doprinosilo svakodnevno isključivanje vode i struje u severnom delu Kosova, zbog čega se najveći deo nastave izvodio u hladnim prostorijama i uz sveće. I pored loših materijalnih uslova za rad, uz velike napore i entuzijazam studenata i profesora, nastava i druge aktivnosti su izvođene redovno i uspešno. Dobijanjem velikog dela nove zgrade u Kosovskoj Mitrovici 2007. godine, adaptacijom postojećeg prostora stare zgrade dekanata u Zvečanu i prostora u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić”, a naročito obezbeđenjem prostora za galeriju Fakulteta umetnosti u Kosovskoj Mitrovici 2013. godine, stvoreni su nešto bolji uslovi za rad, što je značajno doprinelo poboljšanju kvaliteta studija i afirmaciji fakulteta.
Arhiva koja se odnosi na rad Univerziteta u Prištini praktično ne postoji, sačuvana je samo matična knjiga zaposlenih. Ostaje nam da gradimo mozaik sećanja na osnovu uspomena onih koji su još među nama, a radili su na Fakultetu umetnosti 1973-1991. godine.
Kada uđete kolima u Kosovsku Mitrovicu čini vam se da ste u epicentru haosa. Vozila su parkirana bilo gde, ako treba i nasred ulice, pored samoposluga ili banaka, da vlasnici samo “skoknu” da nešto završe. Prolazi se ponekada jako sporo i teško. Ispred marketa ćete nailaziti na brda robe na zalihama, od kisele vode do toalet papira. Taksisti će vas voziti za 150 dinara po gradu i za 5 minuta vam ispričati svoj život, svoju ljutnju, ogorčenje na sve ono što se zbiva. Razumećete mnogo bolje muke ljudi koji su u nekoj vrsti zamke, u kojoj se ne vidi jasno budućnost. Budućnost im ne izgleda svetlo, sve je neizvesno i zapravo nezamislivo.
Zatim ćete ući u zgradu fakulteta. Srešćete nasmejane i drage prijatelje iz administracije, napraviće vam kafu, pitaće vas šta vam je potrebno, učiniće sve za vas. Povremeno ćete čuti da je nekome loše od stresa, da je bila i hitna pomoć. A oni će vas ponovo sledeći put sačekati osmehnuto i sa željom da malo budu sa vama.
Zatim se popnete da radite sa dečicom, sa toplim i divnim mladim ljudima. Pa – pravac stanica. Uz malo sreće nađete mesto u autobusu, najčešće mnogi stoje do Leposavića i Raške, pa se postepeno proređuje do Kraljeva i Kragujevca. Sretnem se ponekad u autobusu i sa divnom drugaricom i dugogodišnjom saradnicom Anom Sofrenović, pa se siti ispričamo. Profesori imaju popust na karte, 20 odsto. Ljudi su zahvalni što dolazite da delite život sa njima. Ljubav je to.
U septembru dolazim poslednji put na nastavu i ispite. Planiram da vodim studente na ručak, a za ceo kolektiv ću napraviti neki koktel, možda sa Sejdinim ćufticama, ćevapima i sudžukicama. Nadam se da će me pozvati dogodine na proslavu 50 godina Muzičkog odseka. Neka ostave neki mali zapis da sam dolazio, značiće mi.
Uveče kasno, nakon nešto više od 6 sati vožnje stignete kući, zagrlite svoju porodicu – i zauvek počnete da mislite na naše ljude sa Kosova. Sada ih poznajete, osećate, oni su deo vašeg bića, doživotno.
Beskrajno hvala Dragani Cicović Sarajlić na dostavljenim dostupnim podacima o radu Fakulteta umetnosti.
