Gotovo da nema godine na Kosovu bez izbora, kampanja i političkih kalkulacija. Kada se završe jedni izbori, počinju pripreme za sledeće, a javni i medijski prostor ostaje u dnevnoj politici, nestrateškim temama, stalnom iniciranju netrpeljivosti, među zajednicama, ali i među političkim akterima. U takvom okruženju, pitanje da li uopšte ima prostora za drugačije novinarstvo – ono koje se bavi dugoročnim i suštinskim temama – postaje ne samo profesionalno, već i društveno pitanje.
U novoj epizodi podkasta „Šta je meni Kosovo“ gost Alternativne je novinar i urednik na ATV Ljeart Hodža (Leart Hoxha), koji je kroz gotovo dve decenije rada, prošao put od sportskog novinara i komentatora do jednog od najprepoznatljivijih lica političkih aktuelnosti na Kosovu.
Kroz ličnu priču, iskustvo rada i višegodišnje vođenje emisija o aktuelnim političkim temama, Hodža govori o granicama novinarstva u neprestanoj predizbornoj kampanji, o populizmu kao zameni za odgovornost, o neiskorišćenim potencijalima Kosova i o tome kako nacionalizam često postaje najlakši odgovor na sistemske neuspehe.
Hodža je govorio i o značaju poznavanja jezika „druge strane“, o razumevanju srpsko-albanskih odnosa izvan stereotipa, o novinarstvu koje pokušava da ostane profesionalno u duboko polarizovanom društvu – i na kraju, o možda najtežem pitanju: šta danas, posle svega, Kosovo znači onima koji su ovde odrasli, ostali i odlučili da se njime bave svaki dan.
Ima li prostora da se radi nešto drugo u novinarstvu od stalnih kampanja i izbora na Kosovu?
Ove godine nismo imali. Imali smo izbore u februaru (2025), to znači da je predizborna kampanja počela januara, a da su pojedine predizborne aktivnosti, odnosno predizborne taktike određenih političkih partija počele već u decembra ili novembra prethodne godine (2024). Onda smo imali lokalne izbore oktobra, a lokalni izbori se kod nas organizuju tako što imamo drugi krug, odnosno baraž za gradonačelnike određenih opština, ako nijedan ne dobije preko 50 odsto. I sada, na kraju decembra (2025) – po četvrti put tokom iste kalendarske godine građani idu na birališta što je previše za bilo koju zemlju, a posebno za Kosovo – mala, siromašna zemlja koja sebi ne može da priušti da gubi toliko vremena koliko gubi dnevnim, političkim, nevažnim i nestrateškim dešavanjima. Tako da, uprkos ne samo mojoj želji, želji nekolicine naših kolega koji hoće da rade, da se bave temama koje su od dugoročnijeg, strateškog značaja, od većeg značaja za, ne samo svakodnevni život ljudi, nego i za dugoročniju perspektivu, to ne možemo da priuštimo sebi i zbog načina na koji funkcioniše cela medijska scena, odnosno medijska industrija ovde, a i politička industrija od koje u nekoj meri, nažalost, zavisi i medijska industrija.
Četvrti put idemo na birališta i minimum do 30, ako ne do 31. (decembra) bavićemo se politikom. Možda za Novu godinu, dva-tri dana slavlja i onda se vraćamo prilično ružnoj rutini.
Šta je tebe u stvari dovelo do novinarstva? Kako si počeo da se baviš novinarstvom?
Ja sam netipičan primer na papiru, ali ovakvih izuzetaka ima na Balkanu, u svakoj zemlji mogu da se nađu. Počeo sam kao sportski novinar, kao svaki propali košarkaš. Lakše mi je bilo da se uključim u sportsko novinarstvo i imao sam jednostavnu želju. Mislio sam da o sportu znam najviše od svih, pa sam pokušavao da budem najbolji komentator. To mi je bila želja na kojoj sam radio intenzivno. Ali, bilo je to čudno, baš čudno vreme da se baviš sportskim novinarstvom.
Govorimo o kojem vremenu?
Govorimo o vremenu od 2005. do 2011. To je bilo vreme kada Kosovo nije bilo međunarodno priznato. Nismo bili kao zemlja član sportskih organizacija. Imali smo preko 10 godina, 15 godina da se sportom bavimo kao zemlja, kao društvo, a da igramo samo između sebe. Igranje prijateljske utakmice u Albaniji ili Severnoj Makedoniji, bio je događaj. Pošto smo bili izolovani deset godina tokom Miloševićevog vremena, tokom aparthejda, onda rat, onda tokom UNMIK-a nije bilo ničega. Olimpijski komitet Kosova je međunarodno priznat 2014. Do 2005. sam bio košarkaški komentator. Uglavnom sam komentarisao šest ili sedam sezona finala plej-ofa, što je najveći sportski događaj na Kosovu, ali imao sam iste igrače, istu ligu, iste klubove, iste trenere koje komentarišem, što je meni omogućilo da imam svoje izvore po klubovima, da me ljudi znaju i poštuju, iako sam bio prilično mlad kao komentator, neki su me čak pamtili kao propalog košarkaša. Ali, to je postalo prvo – prilično dosadno, a drugo – nije bilo perspektive uopšte.
I treće, shvatio si da je i sport politika?
Apsolutno. Niko nije mogao da pretpostavi kada bismo mogli da se učlanimo u međunarodne organizacije, kada bismo mogli da imamo nacionalne timove koji bi se takmičili kada bi bile, na primer, kvalifikacije, za svetsko prvenstvo, evropsko, Olimpijske igre itd. I onda, tadašnji moj šef u Televiziji 21 mi je kazao – ‘pazi, prepametan si ti dečko, da bi ganjao loptu celog života, vidiš, ovo nema perspektive. Kad sport postane veći biznis, verovatno ću morati da zatvorim redakciju, neću imati šanse da se takmičim s ovima kada ulete velike pare, ovo je sada mala industrija’. Jednom, dva puta, tri puta, i onda sam prešao u redakciju vesti, ali mi je bilo teško da se naviknem.
Šta je bilo najteže, kao neko ko se najviše bavio sportom i za to imao najviše interesovanja?
Ako hoćeš malo profesionalnije da se baviš ovim zanatom, mi smo u sportu imali veliku slobodu. Ja sam mogao u drugoj rečenici da kažem ‘loša igra’ ili ‘slaba igra’ ili ‘vidi se da su nespremni’ ili ‘organizacija utakmice je loša’. Mi smo to sebi mogli da priuštimo, pošto smo poznavali sport dovoljno dobro i imali određene kriterijume šta znači dobro organizovana ili loše organizovana utakmica. Ili šta znači ako si u kondiciji ili ako si slabo pripremljen. A bilo bi jako teško da iznesem ovakve zaključke u politici. Dodatno, tu su bili urednici koji su 30 i kusur godina stariji od mene, koji su imali svoje ideje…
Znao sam engleski, španski, srpski dobro, pa sam kroz redakciju brzo manevrisao. Jedno vreme sam čak radio vesti iz sveta, pa sam dobio šansu da vodim i uređujem vesti koje smo imali, ediciju od pet minuta i onda sam postao asistent, pomoćnik urednika dnevnika itd. Onda, 2014. sam dobio svoju emisiju, prva emisija na Kosovu koja je imala in-house političke analitičare. Do tada toga nije bilo. Razlog zašto smo tada insistirali da imamo trojicu ili četvoricu ljudi, koji bi bili na našem platnom spisku i bili bi dva puta nedeljno, bilo je upravo zbog mog imidža kao sportskog novinara i zbog toga što smo pretpostavili da će da bude teško da će političari većeg nivoa s kojima nisam imao kontakata, dolaziti redovno kao gosti. Kao kompromis stavili smo političke analitičare. Ta emisija napravila je mini revoluciju pošto taj format sada svi imaju.
Dobro je da si to rekao, jer sad bukvalno svaka televizija na poslovnom albanskom jeziku ima isti format.
Da, isti format. Ja sam počeo februara 2014. sa ovim formatom, onda je to nekako postao moj novi imidž i više od deset godina radim emisije takvog formata, ne na istoj TV stanici, ali radim emisije takvog formata. Tokom ovih deset godina zbog dešavanja, pričamo o ukidanju međunarodnog monitoringa nezavisnosti Kosova, pa EULEX, dijalog Kosovo-Srbija u Briselu, Vašingtonski sporazum, imao sam priliku da se bavim temama koje su za mladu državu istorijske. Tako da sam prošao brzo i kroz ovaj proces i već više od deset godina radim emisiju. Ja volim da kažem da su to emisije o aktuelnim pitanjima, ali u stvari to je dnevna politika, hteo ja to, ili ne.
Pošto sada već si i savladao i politiku imaš tu sigurnost da oceniš neku situaciju, da li je nešto dobro loše, kako bi sportskim rečnikom ocenio trenutnu situaciju na Kosovu?
Košarkaški rečeno, ovo je jedna velika greška u koracima, za to ti sudija oduzima loptu. Jeste da se koraci sada tumače na razne načine, drugačije na to gledaju Amerikanci, drugačije gledamo mi u Evropi, ali opet kažem, velika, velika greška u koracima.
Sada imamo zvaničnu procenu šefa misije EU na Kosovu, da je ovo izgubljena godina (2025). Znači za pet godina, odnosno šest kalendarskih, imamo dve godine koje su izgubljene, koje su crna rupa. To je 2020. zbog pandemije i 2025. zbog političkih kalkulacija, a opet kažem, mala i siromašna zemlja kao što je Kosovo, to ne može sebi da priušti. Možda u nekoj perspektivi, ako, na primer, izgubiš dve godine od pet ili gubiš više, možda svih pet godina ili deceniju, ali za narednih sto godina se ustanovi da si strateški dobio time, možda ćemo drugačije da gledamo na sve to. Kogod da piše istoriju ili da se bavi analizom… Ali tvrdim da je za pet godina da izgubiš dve godine – suviše. Posebno 2025. je greška u koracima. Šta god da je moglo da se uradi, pogrešno je urađeno.
Upoznala sam te pre, sada već ima dosta godina i koliko se sećam, približnih smo godina. Prvo što mi je bilo zanimljivo je da ti govoriš srpski jezik jako dobro. Sada je sve manje Albanaca koji govore srpski, Srba koji govore albanski, a kojih je inače bilo manje. Znamo, zbog situacije gde su Albanci više učili i govorili srpski, nego da su to činili Srbi, kada je u pitanju albanski. Koliko ti to pomaže u ovom poslu, da li ti znači? Koliko ti uopšte to koristi ili šteti?
Ne, apsolutno je korisno. Korisno je zato što sam u stanju prvenstveno to što dolazi iz Srbije da imam neki svoj sud, šta je tu činjenica, šta je propaganda, šta govor mržnje, koji novinari rade svoj posao. Iako u principu pokušavam svim novinarima da pomognem koliko god mogu. To mi je princip, jer znam koliko je teško kad si na terenu, a niko neće da ti pomogne. I za koga god ti snimao ili radio, ako ti, na primer, fali baterija ili projektor ili nešto, ili ako ti treba neki sagovornik, ili broj telefona, mislim da je to kolegijalno da ljudima pomažeš i da im se nađeš u to vreme.
I za to su mi kolege baš zahvalne, i srpski novinari na Kosovu koji rade u opštinama na severu, u Gračanici, a i novinari iz RTS-a i ostalih… Kada kažem RTS, oni imaju dopisnike, ali i oni koji dolaze iz Beograda i s njima sam u kontaktu i pokušavam kad god mogu da im pomognem.
Što se nivoa srpskog tiče, za to sam večno zahvalan Slobodanu Miloševiću, Aleksandru Vučiću kao ministru informisanja, tokom njegovog vremena i svim ostalima koji su zatvorili sve albanske medije. Nismo imali televiziju na albanskom, nismo imali ni novine na albanskom. Ako si gledao televiziju, od crtanih filmova, pa do dokumentaraca, bio si primoran na srpskom da gledaš. Takođe, pošto sam gledao sport od malena, odrastao sam slučajući Slobodana Šarenca, ili neke od boljih komentatora tada na RTS-u…
Ispričaću ti jednu anegdotu, 2003/2004, košarkaška sezona, od osam klubova u kosovskoj Super ligi, šest klubova je imalo hrvatske trenere i svaki klub je imao minimum dva Hrvata. Otprilike 20 hrvatskih igrača bi igrali u ligi, a šest trenera bi bili Hrvati, minimum, a neki su čak imali pomoćnike, kondicione trenere i sve to iz Hrvatske, a pošto nisu baš bili prigodni uslovi za srpske trenere i igrače da igraju ovde, Hrvati su to znali, iskoristili, zaradili dobar novac.
Uglavnom, do 2010. nema boljeg hrvatskog trenera koji nije barem sezonu radio na Kosovu, a taj se trend i dalje nastavlja, sada imamo jednog ili dva Hrvata koji rade kao treneri ovde. To mi je pomoglo da držim ‘kondiciju’, pa čak sam imao momente gde sam i akcente menjao zavisno s kim pričam. Taj direktni kontakt mi je pomogao, pošto sam imao prvo – trenere Hrvate, pa sam onda svakodnevno imao posao s njima kao sportski novinar, radio sam intervjue na hrvatskom i slično. Ali to je ostalo i od televizije, mnogo sam gledao televiziju i rano sam počeo da radim, to je upravo ono upotrebljivo, to je jedna od karakteristika koja mi pomože da imam bolje kontakte i izvore u regionu, da stvorim svoju sliku od onog šta čitam, od kojih izvora, od kojih portala, kako sebi sklapam mozaik šta se ovde zbiva.
Da li i na koji način ti to pomaže i na koji način razumeš te srpsko-albanske odnose danas, kao neko ko ima direktan pristup i izvorima informacija i sa jedne i sa druge strane, s obzirom na to da govoriš oba jezika? Kako bi opisao odnose između Srba i Albanaca danas? I za one koji žive na Kosovu i one generalno?
Uprkos pokušajima koji su bili poprilično iskreni za integraciju Srba na Kosovu, nismo kao društvo to podigli na veći nivo od toga što je na papiru. Stvarnost i papir se razlikuju, ali istovremeno, ovo je Balkan i političke elite će pokušati da se mešaju u unutrašnje stvari, odnosno unutrašnje uređenje susednih država. I vidimo da ne može se smatrati odvojeno ono što se dešava, na primer, u Zvečanu, Banja Luci ili u Beogradu. Istovremeno sada imamo pokušaje da Priština bude faktor, što se dešava u Skoplju ili Preševu, donekle i u Tirani. Političke elite kada nisu u stanju da stvore bolji život za građane, kada nisu u stanju da građanima omoguće pravično sudstvo, pristup dobrom i fer sistemu zdravstva, da ljudi imaju sudnice, bolnice, škole, sportske hale ili bazene, pa na Kosovu će se pričati čak i o minimumu – kanalizaciji ili da ljudi dišu vazduh koji nije otrovan, da brda i planine ne budu stavljene u potpunosti na raspolaganju građevinskoj industriji, da rušimo našu prirodu, naše reke. Pratio sam šta se dešava u vezi sa Jadrom u Srbiji. Dobra i loša stvar je što nemamo litijum, ali smo naše reke uništili. Kada niko neće ovim temama da se bavi, onda se bavimo nacionalizmom.
Volim da kažem da prazan stomak može da se zasiti hlebom, ali prazan um se siti samo rečima, demagogijom. Zato sam na početku tvrdio da ne možemo sebi da priuštimo da se bavimo strateškim temama. Ne znam kada sam poslednji put pročitao dobro istraživanje u vezi sa stanjem reka ili planina na Kosovu, a znam da su devastirane. Ne znam kada sam poslednji put pročitao dobro istraživanje u vezi sa Brezovicom, strateškim projektom ili sličnim stvarima, a Brezovica je sjajan način da se i Srbi i Albanci ujedine oko strateškog, turističkog projekta koji bi mogao…
Da podsetimo, jesu se udružili kada su protestovali protiv hidroelektrana.
Da, protiv hidroelektrana. Da, pošto ljudi žive u blizini te reke, znaju njen značaj, a pričamo o projektu, jer na Balkanu i dalje ima snega. Jedan od većih problema u Evropi je što nema snega više zbog globalnog zagrevanja, a veruje li neko ili naučnicima ili Trampu, to je manje važno. Šar planina je ogroman potencijal, niko neće time da se bavi, pošto se bavimo dnevnom politikom. Sada se bavimo time zašto su ljudi na primer hteli da montiraju stolice koje su po dizajnu bile slične srpskoj zastavi. Žao mi je što u ovo vreme, kada imamo pristup internetu na telefonu, na primer, Aleksandrijskoj biblioteci, celoj biblioteci Američkog kongresa, a ti se ipak baviš ‘kretenima’ u rijaliti šouovima. To, ipak, zavisi od nas. Pristup tehnologiji nije nas napravio pametnijima, nije nas napravio snalažljivijima, čak nas nije napravio tupljima kao bića, pošto sve hoćemo da dobijamo brzo, a znamo da brza hrana nije najzravija opcija. Ljudi hoće za pet sekundi da dođu do nekog zaključka, toliki je raspon koncentracije kada čitaš nešto na telefonu, a za to vreme možeš samo naslov da pročitaš, ništa više. Svi znamo da su naslovi prilično lažni, a tu je u Srbiji situacija gora, nego na Kosovu. Međunarodne statistike pokazuju da je broj lažnih naslova po tabloidima veći nego ovde, a tamo još imaju štampane medije koje imaju prilično veliki uticaj. Internet bi trebalo da nas čini pametnijima, da malo dugoročnije razmišljamo, a u stvari svi smo žrtve ‘fast food’ kulture, a to nije samo brza hrana, jer dobijaš i brzu informaciju koja nije potpuna, dođeš brzo do nekog zaključka koji nije utemeljen na činjenicama, dobijaš poluistine, a ako se služiš poluistinama, nećeš stići daleko.
Ako analiziramo odnose između Albanaca i Srba, nismo mnogo napredovali, ali mislim da je ovo možda do 2025. godine bila dobra tema. Zadnjih deset godina imamo talas populizma svugde u Evropi, svi koriste isti metod, istu knjigu.
To u stvari više nije tema ni na globalnom nivou, ti međunacionalni, međuetnički odnosi.
To je rast populizma. Ne gledaš na Srbina kao na neprijatelja, nego kada Srbi ne bi bili tu, našli bismo nekog drugog neprijatelja, unutar nas. Ili sa srpske strane, ako ne bi bili Albanci, bili bi Hrvati ili neko drugi. Lakše je da stvoriš neprijatelja ni od čega, nego da budeš odgovoran za to zašto nisi napravio bolnicu, školu, bazen, šta god je tvoj posao.
Dotakli smo zapravo mnoge teme, a sve može biti pojedinačno razređena tema o kojoj bismo mogli da razgovaramo u nedogled. Ali, kada uzmemo u obzir sve ovo o čemu razgovaramo i sve ono čime se na dnevnom nivou baviš, dakle, sa Kosova si, ovde si ti odrastao, ovde radiš. Šta je za tebe Kosovo? Da završimo u duhu naziva našeg podkasta.
Dobro pitanje.
Ovo je zapravo najteže pitanje.
Kosovo je nerazdvojni deo, ne samo moje ličnosti, nego to je… Prošli smo kroz moju biografiju, a iako se dešava svakom sa Kosova da, na primer, ima 45 godina čovek rođen u 80-im, živi na istoj adresi ceo život, a promenio je četiri pasoša. Ima onaj crveni SFRJ, pa onda onaj plavi od SRJ, pa UNMIK-ov, pa sada ima pasoš Republike Kosovo, a ostao je ovde. Mislim da je pet pasoša previše. Četiri su sasvim dovoljna za jedan životni vek. I mislim da smo svi mi koji smo sve ovo preživeli i do ovde došli, na svima nama je da kako možemo i umemo da doprinosimo tome da napravimo funkcionalnu državu i ne samo u formalno-pravnom smislu, nego funkcionalnu sredinu, funkcionalnu okolinu. Ne bih hteo da moja ćerka promeni još četiri pasoša.
