Nenad Milošević – od medicine do muzike kroz simetriju i melodiju

Za sebe kaže da je čovek simetrije i melodije. Iako priznaje da mu ritmika nije jača strana, svakodnevno je vežba. Spaja naizgled nespojivo – nauku i umetnost, a njegova tajna leži u ushićenju. Ako ga pozovete na piće, oduzimate mu vreme, koje bi radije iskoristio za čitanje, učenje i vežbanje. Ipak, njegova najvažnija vrednost je porodica, koju doživljava kao stub ljubavi i stabilnosti.

Nenad Milošević je neurolog i univerzitetski profesor, koji je veliki deo svog života posvetio naučnom radu i lečenju pacijenata, ali je uspeo da pronađe prostor i za ljubav prema umetničkom stvaralaštvu.

Kao frontmen grupe „Fabrika za ljubav“, kroz pesme i muziku, neumorno žonglira između melodije, simetrije i neprestanog učenja.

Prvi koraci u muzici: Od detinjstva do „Okova“

Sve je počelo u njegovom rodnom Uroševcu, kada je kao sedmogodišnjak, zajedno sa drugom Goranom, napisao prvu pesmu.

I posle toliko godina, stihova se još uvek seća:

„Voleo sam te, ali više ne. Otišla si njemu, ne trebaš mi više. Ostala mi tuga, od najboljeg druga.“

Devedesetih godina, zahvaljujući Nenadu, Bojanu, Goranu i Ivanu, Uroševac je dobio prvi metal bend – „Okovi“. Kao srednjoškolci, želeli su da stvore nešto autentično u njihovom okruženju, pod uticajem bendova poput Ajron Mejdena.

„Nekako smo uvek bili željni da sprovedemo ono što se dešava tu kod nas. Mi nismo hteli ‘tamo’ da nađemo, nego ono što je nađeno da donesemo tu“, priča nam Nenad Milošević.

Prvu pesmu su napisali u noći kada su odlučili da osnuju bend.

„Beskrajni putevi, crveni svodovi, svuda nemir i divljina…“, i ovih se stihova seća.

Improvizovali su svirajući na daskama sa žicama, dok nisu uspeli da nabave prave instrumente.

„Ja sam, na sreću, dobio gitaru od pokojnog oca. Bila je sreća što je bilo vreme inflacije. Znate ono kad gitara košta 1.200 maraka, a onda je za sedam dana kupite za 150 ili 200. Moj drug je kupio kasnije. On je kupio u Prištini, ja u Uroševcu u robnoj kući. Bojan je dobio bubanj, neki koji je u to vreme bio kao igračka, ali smo mi mogli da sviramo i dobili smo školsku prostoriju gde ćemo da pravimo naše pesme i da se spremamo za svirke.“

Posle godinu dana revnosnog vežbanja i stvaranja, usledili su nastupi sa bendovima iz Kosovske Mitrovice, Leposavića, Prištine, Uroševca…

Nova ljubav

A onda se umešala Miloševićeva druga ljubav – medicina.

„Bili smo svi odlični đaci, ali kako se približavalo vreme da se odlučimo za fakultet, kako sam znao šta ću upisati kao moj imperativ, ja sam se nekako povlačio i počeo da se sklanjam iz toga da budem na jednoj svirci, na drugoj… i onda je to moralo da prestane. Čak je mislim prestalo i godinu dana pre nego da upišem fakultet.“

Gitaru je ostavio i nije je uzeo u ruke sve dok nije završio sve škole koje je naumio.

Povratak muzici: Knjiga i bend „Fabrika za ljubav“

Danas, kao specijalista neurologije i vanredni profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, gde obavlja i dužnost prodekana za nastavu, Milošević nastavlja da stvara.

Pre sedam godina pokušao je da oživi bend „Okovi“, ali su članovi bili previše zauzeti.

Tako je krenuo drugačijim putem, pišući dvostruko – za decu i odrasle, ali nikako „po zadatku“.

Njegova prva zbirka pesama „Fabrika za ljubav“, objavljena 2021. godine, bila je usmerena na najmlađu publiku. Pesme obrađuju teme koje zanimaju decu, od vremena do školskih zadataka, s ciljem da im olakšaju „brige“.

„Da li pada sneg ili kiša, a nama se igra fudbal. Kako se uče slova? Kako se uče dani u nedelji? Da li je engleski težak ili ne? Kako je to kad ode tata, kad ode mama? Kako je to kad su svi tu? Kako je to kad se uči pesmica… Želeo sam da obradim sve teme koje će, možda, deci nekada da olakšaju periode kada se oni brinu, i kada kroz te stihove počnu da shvataju da život nije tako težak i da, možda, ono teže tek dolazi.“

A onda je na red došla gitara, koja ga je strpljivo čekala pune dve decenije. I to je jedino što je, usled ratnih sukoba, preneo iz svog rodnog grada.

„Sada ta gitara koju gledam simbolizuje taj neki pređašnji život, ali i želju da se ljubav iskaže na umetnički način.“

Vrativši se gitari, osnovao je novi bend, nazvan po njegovom književnom prvencu – „Fabrika za ljubav“.

„Okupili smo se oko ideje da to bude autorski rok bend, jer je još uvek malo autorskih rok bendova. Ako pogledate sa strane, ljudi se bave rokenrolom, ali se bave obradama. Ako se bave rokenrolom, ljudi imaju potrebu da se time bave tako što će biti na neki način ljuti. Vi danas imate izvrsne muzičare, koji, ako posmatrate, osete neku ljutinu, zato što vi morate biti najpopularniji da biste prošli kao rok bend. Vas će gledati ako imate 80 i više godina, jer ste institucija, a postoje ljudi koji izvanredno stvaraju, ali niko njih neće da gleda.“

Odlučio je da se posveti stvaranju pesama koje, kako kaže, odišu energijom ljubavi koja pokreće humanost, a u svakoj od njih ljubomorno čuva autentični duh rokenrola.

Posebno se osvrće na numeru „Da ne bude rata“, koju je u početku smatrao najkomercijalnijom koju je napisao, ali je vremenom shvatio da nosi mnogo veću poruku.

„Kada sam kasnije analizirao reči te pesme, shvatio sam da nisam bio lažno skroman. Živim u takvom okruženju i situaciji da sam iskreno rekao: ‘Voleo bih da ne bude rata’. Kao neko ko je preživeo jedan rat, raseljeništvo i tešku materijalnu situaciju, mogu reći da sam sve ponosniji na tu pesmu.“

Ipak, njegova filozofija počiva na ideji da umetnost treba da bude autentična i univerzalna, oslobođena vremenskih i prostorno-kulturnih okvira.

„Ne volim da pesme budu odraz ovog podneblja ili ovog vremena. Ne. Onda neću da pišem, onda neću da sviram. Ako sviram samo za ovo područje ili ako je to samo moj vapaj, onda nije potreban, zato što nije dovoljan“, kaže Milošević.

Prema njegovom mišljenju, rokenrol mora da zadrži svoj primarni oblik.

„Mora da postoji projekat, jedan pokret koji će biti umetnički, svako u svojoj oblasti ko koliko može i da se držimo onoga što je autentično. Po meni, rokenrol u izvornom obliku bi bio sasvim autentičan“, kategoričan je Milošević.

Kaže da vežba pet do šest sati dnevno, tragajući za specifičnom „bojom“ koja će obeležiti bend.

„I ovo odugovlačenje možda nije loše, jer kroz to vreme možda i dobijem neku boju i ideju da se ugradi u pesmu neki element koji će biti autentičan. Ovo podneblje zaslužuje to.“

S druge strane, Milošević ne beži od činjenice da je samouk muzičar, ali ga to ne odvraća od želje da napreduje i da razvija talente koje ima. U tome mu nesebično pomažu članovi benda – Nemanja Mišić i Filip Milovanović.

„Ja nisam mogao da radim na talentima koje nemam, nego na onim koje imam. Je l’ treba neko da mi kaže: ‘Pa čekaj, doktore, profesore, ti ulaziš u našu sferu…’ Ako ja to loše radim, to će reći publika. Ja nemam problem da budem loše ‘ocenjen’, ali imam problem sa tim da mi neko zabrani da odem na ’ispit’. Ja imam pravo na ’ispit’ i za njega se pripremam.“

Dodaje da na jednoj pesmi radi godinama, a kada dođe trenutak za njenu objavu, to predstavlja najbolje što on i članovi benda mogu da pruže.

Za njega je bend, kom se u međuvremenu pridružio klavijaturista Slađan Gradočević, konekcija.

„Bend je važan za tačnost, preciznost, odgovornost prema grupi. Znate kad je mozak živ? Kad ima kontakt između dve nervne ćelije. Ako nema kontakta, mozak je mrtav. Ta ćelija može biti živa, ali ako nema kontakta, to je kao kad ste sami. Dakle, ti kontakti su mi mnogo pomogli i veoma sam im zahvalan.“

Čovek melodije i simetrije

Za sebe kaže da je prvenstveno „čovek melodije i simetrije“. Melodija mu je jača strana, dok ritam, priznaje, predstavlja veći izazov i sa time se teško nosi.

„Ako je rima, meni je simetrično, ako je pesma melodična, leži mojoj duši. Na taj način, ja sam znao šta nosim pred tim momcima iz benda, i onda sam tamo došao i dobio nekoliko tehničkih ‘nokauta’, jer su bili ’frapirani’ time koliko ja ne znam, ali su sa druge strane, bili još više ’frapirani’ time koliko ja želim da i dalje učim“.

Zato savetuje da se ne poredimo s onima koji trenutno znaju više od nas, već da se fokusiramo na lični napredak.

„Mi moramo da se izborimo sa sobom. Šta je to što je stvaralaštvo? Stvaralaštvo je kada vi napredujete, jer vi dok napredujete stvarate. Nije proizvod, nego proces stvaranja proizvoda zove se stvaralaštvo. Ako danas znate dva akorda, super. Sigurno ste juče znali jedan. Vi pravite progres. To se zove ljubav. Ako pravite progres, to znači da ćete sutra imati još veći, prekosutra još veći. Naravno, kako savladavate sve te materijale kojima se bavite, progres ne može biti aproksimativno veći. Ne može to biti duplo više nego prethodno, sve će biti manje i manje, ali bitno je da pravite progres i na taj način još uvek imate razloga da se takmičite. To znači – pobeđujem sebe. Mogu bolje nego ja juče“, smatra Milošević.

Iako bend trenutno prolazi kroz izazove zbog zauzetosti članova, Milošević je uveren da će „Fabrika za ljubav“ postatati prepoznatljiva i cenjena.

„Fabrika mora da nastavi dalje sa radom i verovatno su preda mnom nova iskušenja u vezi sa tim kako nastaviti dalje, ali fabrika će nastaviti da radi. ‘Fabrika za ljubav’ će za tri godine imati 20 snimljenih pesama, a ako Bog da, biće poznat bend u Srbiji, najsigurnije. Možda je to preambiciozno rečeno, ali samo ako postavite ciljeve na dalje staze, vi možete dobro da uspete u životu.“

A zašto „Fabrika za ljubav“, a ne „Fabrika ljubavi“, kako pravopis nalaže?

„Imam utisak da ukoliko je to fabrika ljubavi, onda smo neskromni. Otkud mi znamo da pravimo ljubav? Bilo bi malo preambiciozno. Kad kažemo fabrika za ljubav, mi smo fabrika i sve radimo za ljubav, a da li ćemo da proizvedemo ljubav, ne znamo. Nadamo se da će to biti zaista ljubav. Samo ljubav, kao vrhunsko humano delo, neopipljivo.“

Ushićenje kao ključ uspeha

Miloševićev uspeh leži u ushićenju.

„Ako u poslu koji radite imate osećaj ushićenja, koji vam ne da da zaspite, a koji vas tera da se što pre probudite i da se odmah uhvatite posla da biste nastavili tamo gde ste stali, to znači da ste na pravom mestu“, uveren je.

Mišljenja je da se medicina može svrstati u umetnost, upravo zbog ushićenja.

„Zato što i jedno i drugo dovode do ushićenja, odnosno do ljubavi koja ima tendenciju da postane sve veća i veća. Ljubav, umetnost, nauka su vam kao ljubomora, ali u pozitivnom smislu. Dakle, ako imate nekog ljubomornog čoveka, on će sutra biti ljubomorniji nego danas, a prekosutra ljubomorniji nego sutra, jer je ljubomora težnja da nastane bol u duši koji će prevazići onu bol koja je bila pre nekoliko minuta. U ljubavi je obrnuto. Što više volite, vi ste bliži Bogu, odnosno, bliži ste sebi.“

Tada, dodaje, postajemo ono o čemu svi maštamo.

„Šta hoćemo da budemo svi? Da budemo direktori, menadžeri. Zašto ne budete direktor sebi, zašto sebi ne budete glavni menadžer? Ako ste direktor u hrani i piću, pa budite direktor u svemu.“

A kako biti ‘direktor’ sebi?

„Samo ako ste sigurni. A kada ste sigurni? Kada ste svoji. A kada ste svoji? Kada ste mirni. A kada ste mirni? Kad radite ono što volite. Kad to radite, onda imate ushićenje. Kad imate ushićenje, imate više ljubavi. Kad imate više ljubavi, radite više. Što više radite, imate više ushićenja. Što više ushićenja, onda više ljubavi. Kad se stvori taj krug, onda on gazi“, uveren je Milošević.

Na pitanje kako je mogao da ne svira 20 godina, spremno odgovara:

„Zato što je to ogromna ljubav, a ljubav prema medicini je isto bila velika i tražila je ogromno odricanje. To je značilo da se sedne najmanje 12 sati, a najbolje 16. Ako hoćete da uspete u životu, morate da radite mnogo sati. Morate biti posvećeni.“

Za Miloševića je medicina isto što i pesma – ushićenje koje dolazi iz učenja.

„Za mene je veće ushićenje da stvaram pesmu, nego da je slušam. Za mene medicina ne predstavlja rad sa pacijentima, to je ‘lakši’ deo posla. Za mene je medicina učenje i ushićenje koje dobijam kada se uspavljujem i kažem: Danas sam naučio to, a sutra učim ovo. Kako li će mi ići sutra? Između umetnosti kojom se bavim i medicine postoji ta veza – ima li ili nema ushićenja. Tamo gde ima ushićenja, tamo će biti rezultata.“

Kada kaže muzika ili medicina misli na:

„Kada kažem medicina, onda mislim učenje. Kada kažem muzika, onda mislim na vežbanje, ne na sviranje. Sviranje je kad sednete, uzmete instrument i tri tona radite 20 dana. Vežbanje je suština.“

Milošević ima specifičan pogled na vreme – smatra ga najdragocenijim resursom koji neumorno „lovi“ za učenje i vežbanje.

„Ja realno i nemam vremena, ja ga lovim. Za mene je odlazak na piće gubitak vremena. Ja ga nemam i zato moram da ga čuvam. Veoma je teško danas naći čoveka koji ima više vremena, a da ga koristi kako valja. Ako ga ima, on ga koristi tako što ga gubi.“

Prof. dr Nenad Milošević definitivno ne gubi vreme. Uskoro će objaviti nove pesme i album „U dozi je lek“, kao i zbirku sa 40 pesama.

Sve to, zaključuje Milošević, ne bi bilo moguće da nije imao podršku porodice, koja je za njega stub ljubavi i ushićenja…

Celokupnu emisiju poslušajte OVDE: