Kroz lično svedočanstvo o policijskoj kontroli, zabranama simbola i mirnom parastosu, govori o načinu na koji se na Kosovu i Metohiji, kako navodi, prepliću politika, sećanje i vera.
Piše o, kako ističe, pitanju dostojanstva ljudi i prava na identitet, kao i trajnoj potrebi da se sećanje i život sačuvaju uprkos svim oblicima pritiska.
Njen tekst prenosimo u celosti i bez redakcijskih intervencija.
Gazimestan: pravo na sećanje, pravo na dostojanstven život
Svedočanstvo sa Vidovdanskog okupljanja u Gračanici i na Gazimestanu o kontroli, sećanju, veri i dostojanstvu ljudi na Kosovu i Metohiji
Na Vidovdan 2026. godine, kao učesnica okupljanja u Gračanici i na Gazimestanu delim iskustvo koje prevazilazi jedan dan i jedan događaj. Kroz lično svedočanstvo o policijskoj kontroli, zabranama simbola i mirnom parastosu, govorim o načinu na koji se na Kosovu i Metohiji prepliću politika, sećanje i vera. Pišem o pitanju dostojanstva ljudi i prava na identitet, kao i trajnoj potrebi da se sećanje i život sačuvaju uprkos svim oblicima pritiska.
Branka Petković Redovni profesor PMF-a Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici
Imam potrebu da napišem i podelim ono čemu sam, kao jedna od učesnica vidovdanskog okupljanja u Gračanici i na Gazimestanu, svedočila.
Možda neko misli da se o Kosovu i Metohiji više nema šta reći. Institucionalna državnost Republike Kosovo se praktično zaokružuje, dok vlast u Srbiji, nakon svih sporazuma i aneksa sa kosovskim predstavnicima i međunarodnim zvaničnicima – onih za koje znamo i onih za koje ne znamo – ovu temu, po svemu sudeći, koristi pre svega za političke poruke i predizborne kampanje. U međuvremenu, malo je toga ostalo što već nije predato ili prepušteno tihim procesima koji se odvijaju daleko od očiju javnosti.
O stvarnim životima ljudi na Kosovu i Metohiji govori se retko i uglavnom onda kada je politički korisno. Njihovi svakodnevni problemi, finansije, pa i najosnovnija životna pitanja, poput prijave rođenja ili smrti, vezani su za „kontejnere“ na administrativnim prelazima, a uporedo moraju imati i ista dokumenta, ali u kosovskom sistemu. Predsednik Srbije svojevremeno je obećao da će ih obići. I to je ostalo jedno od mnogih neispunjenih obećanja.
Već treći dan nema zvanične reakcije države Srbije, osim reakcije ombudsmana, na privođenja i maltretiranje Srba na Gazimestanu. Treba li da čekamo saopštenja Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Srpske liste, koja je, čini se, Vidovdan ove godine obeležavala na drugom mestu? Vidovdan je ove godine obeležen političkim skupom pristalica vlasti. Gazimestan se, izgleda, preselio u ograđeni prostor između Skupštine i Predsedništva i dobio dnevnopolitičku dimenziju, dok su Srbi na Kosovu i Metohiji ostali, kao i mnogo puta do sada, prepušteni sebi – da se snalaze dok im se sudi, dok se progone i dok im se ugrožavaju osnovna ljudska prava, egzistencija i dostojanstvo.
Na njihov položaj pokušali su da skrenu pažnju i studenti skupom u Kraljevu na Vidovdan, gde se govorilo o univerzitetu, školstvu i zdravstvu – poslednjim institucijama srpskog sistema koje, po svemu sudeći, tiho klize ka integraciji u kosovski sistem, na osnovu netransparentnih sporazuma koje je vlast u Srbiji prihvatila i sprovodi.
Zbog toga se i tišina nadležnih organa Republike Srbije, kao i rukovodstva Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, uklapa u širi obrazac ćutanja kojim se dočekuje, i participira, gotovo sve što se dešava na ovim prostorima.
Pre polaska na Gazimestan čula sam da je ove godine u Gračanici zabranjena čak i reč „zavet“ na velikom transparentu povodom Vidovdana. Zapitala sam se gde prestaje administrativno uređivanje javnog prostora, a gde počinje sužavanje prava jednog naroda da javno iskaže svoj identitet, tradiciju i sećanje.
Na Gazimestan sam pošla sa mišlju da nas Kosovo polje i svi stradalnici koji na njemu počivaju opominju da pronađemo način da na ovom prostoru živimo u miru. Ako već ne možemo zajedno, onda makar jedni pored drugih. Da se, uprkos svemu, sačuva mogućnost normalnog života i međusobnog uvažavanja.
Već na polasku demantovala me je stvarnost. Do Gazimestana smo krenuli uz policijsku pratnju koju smo čekali gotovo sat vremena. Organizovano kretanje i prisustvo policije ostavili su utisak da je kontrola ove godine bila izraženija nego ranije. Podsetilo me je to na posleratni period, kada smo u konvojima KFOR-a putovali do Štrpca i nazad. Tada je pratnja značila bezbednost. Ovoga puta – više nadzor nego zaštita.
Na ulazu u ograđeni spomen-prostor na Gazimestanu svi smo pretresani kako neko ne bi uneo srpsku zastavu ili drugi nacionalni simbol koji se smatra nepoželjnim od strane kosovskog Ministarstva unutrašnjih poslova. Osećaj je bio da smo već krivi samim tim što smo došli. Čak je i fotografija manastira sa nazivom na majici jednog čoveka bila razlog za proveru i konsultacije.
Ne mogu da zamislim da bi srpska policija u Preševu ili Bujanovcu skinula zastavu Albanije, bilo kog dana, a kamoli za praznik. Ne vidim da se to na Kosovu dešava ni sa drugim zastavama. Srpska zastava je, međutim, zabranjena, uprkos zakonima i međunarodnim aktima koji bi trebalo da garantuju drugačije.
Parastos i obeležavanje Vidovdana protekli su mirno i dostojanstveno, u atmosferi koja je istovremeno nosila tugu i brigu, ali i tiho nadu, ponos i veru. Ipak, veliki broj policajaca u civilu koji su snimali i fotografisali okupljene bio je neizbežan deo atmosfere.
Nakon programa, po velikoj vrućini, ljudi su krenuli ka izlazu. Tamo su nas sačekali policija i interventne jedinice. Na osnovu fotografija izdvajali su ljude koje su smatrali odgovornim za prekršaje. Dugo smo stajali na suncu dok su nas propuštali i proveravali jednog po jednog. Kako smo svi radili isto, molili se i pevali iste pesme, mišljenja sam da bi bilo dosledno da nas sve privedu. Ipak, izdvajali su pojedince, bez obzira na porodice sa decom.
Potom smo prolazili kroz uzak špalir uniformisanih policajaca. Bili smo obični ljudi koji su došli da odaju poštu, sačuvaju identitet i pronađu snagu da, uprkos svemu, ostanu na ovim prostorima. Dok sam prolazila kroz taj špalir, postalo mi je jasno da se ne radi o izolovanom događaju, već o obrascu u kojem se prisustvo, sećanje i identitet različito tretiraju u zavisnosti od političkog konteksta i moći institucija.
Na Gazimestanu se istorija ne uči iz udžbenika – ona se oseća. Upravo zato to mesto i dalje privlači ljude: ne da bi slavili sukob, već da bi sačuvali sećanje i potvrdili da nisu odustali od života na prostoru koji doživljavaju kao svoj.
U tom smislu, tretman okupljenih na Gazimestanu govori i o širem političkom prostoru u kojem se pitanje Kosova i Metohije odvija – prostoru u kojem se ljudska prava i sloboda okupljanja često svode na administrativna i bezbednosna tumačenja.
Zato ono što se dogodilo ne može ostati samo beleška jednog dana. To je deo šire slike u kojoj su odgovorni i institucije u Beogradu i u Prištini, kao i međunarodni akteri, jer svi učestvuju u održavanju ili eroziji tog prostora prava i života srpskog naroda na ovim prostorima.
Upravo zato ljudi i dalje dolaze na Gazimestan. Ne da bi slavili sukob, već da bi sačuvali pravo na sećanje, identitet i dostojanstven život. I zato verujem da se ni sećanje, ni reč, ni pesma ne mogu uhapsiti. Ljudi mogu biti privedeni, simboli uklonjeni, poruke zabranjene. Ali ono zbog čega ljudi dolaze na Gazimestan ne može se ukinuti.
Dok postoji potreba da se oda pošta, da se sačuva sećanje, vera i da se živi dostojanstveno i u miru, postojaće i Vidovdan.
I ja ću, kao i mnogi drugi, i sledeće godine ponovo biti tamo.
