Jedan takav vodeni resurs, jezero Gazivode – neophodan za život, kao i za društveni, privredni i energetski razvoj Kosova – našao se u fokusu javnosti nakon što su kosovske vlasti srušile srpske kuće, vikendice i hotele u Ibarskom Kolašinu. Ulje na vatru u narednim danima dodala je i izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića o izmeštanju vodotoka reke Ibar, koja puni veštačko jezero Gazivode, a bez kojeg Kosovo gotovo da nema alternativu u snabdevanju. Strateški značaj ovog jezera potvrdila je američka studija o korišćenju vodenih resursa Gazivoda još 2021. godine, urađena na osnovu odredbi Vašingtonskog sporazuma potpisanog 2020. I pored toga, o ovoj temi se u javnosti malo govorilo. Makar dosad, piše Insajder.
Prema studiji Pacifičke severozapadne nacionalne laboratorije (PNNL-a), koju je naručilo Ministarstvo energetike SAD, 2021. godine konsatovano je da Kosovo u velikoj meri zavisi od Gazivoda, jer to jezero obezbeđuje jednu trećinu vode za piće. Navodi se i da 97 odsto proizvodnje električne energije na Kosovu zavisi od ispuštanja vode iz tog resursa. Preciznije, više od 95 odsto električne energije proizvode termoelektrane na ugalj, kojima je voda iz jezera neophodna za hlađenje, dok dodatnih jedan do dva odsto dolazi iz hidroelektrane Gazivode, piše u studiji.
Navedeno je i da se u proseku 20 do 36 odsto godišnjeg protoka Ibra preusmerava u kanal Ibar-Lepenac.
Jezero, dakle, snabdeva Kosovo vodom za hlađenje turbina u termoelektranama, što poznavaoci prilika uglavnom podvlače kao ključnu stavku. Vodom iz Gazivoda snabdeva se ukupno sedam opština i gradova, među kojima su Priština, Kosovska Mitrovica, Vučitrn, Glogovac i Obilić. Jezero se smatra važnim i sa aspekta navodnjavanja poljoprivrednih površina.
A da bi se lakše razumeo strateški značaj Gazivoda, valja objasniti tok reke Ibar.
Ibar izvire u Crnoj Gori, na području Rožaja. Kroz severni deo ove zemlje ulazi u Srbiju, prolazi kroz područje Tutina i mesta Ribariće, a onda ulazi na teritoriju Kosova i Metohije, u opštinu Zubin Potok koju naseljavaju Srbi. Tu se i nalazi brana Gazivode, kojom je formirano istoimeno jezero. Važi za jednu od najvećih zemljanih brana u Evropi.
Ibar iz jezera nastavlja dalje ka Zubinom Potoku, zatim Kosovskoj Mitrovici, odakle teče prema Raški i Kraljevu, a potom se uliva u Zapadnu Moravu. Ibar pripada crnomorskom slivu, odnosno slivu Dunava.
Dugogodišnji sporovi oko vlasništva i upravljanja
Jezero Gazivode je izgrađeno u okviru projekta Ibar, koji je finansiran zajmom Svetske banke od 45 miliona američkih dolara. Zajmoprimac je bila Jugoslavija, dok je korisnik projekta bilo preduzeće Ibar-Lepenac. Nakon raspada Jugoslavije, Srbija je preuzela deo dugova i nastavila da otplaćuje kredit, što danas koristi kao jedan od argumenata u sporu oko vlasništva nad Gazivodama. Priština, međutim, takve argumente odbacuje.
Dvojno upravljanje hidrosistemom bilo je predmet dugogodišnjih sporova Beograda i Prištine, a prošle godine je potpunu kontrolu preuzelo kosovsko JP „Ibar Lepenac“. Ono upravlja ključnim delovima hidrosistema Gazivode – branom, hidroelektranom i sistemom za zahvatanje i transport vode. U Zubinom Potoku je 2002. godine Vlada Srbije osnovala preduzeće pod nazivom „Ibar“, koje Priština ne priznaje.
Pre dve godine, krajem novembra 2024. godine, dogodila se eksplozija na kanalu Ibar-Lepenac u selu Varage u Zubinom Potoku. Posle eksplozije, velike količine vode iz kanala izlile su se na magistralni put, a bilo je poplavljenih dvorišta obližnjih domaćinstava. Građani su tada ostali bez struje i vode, a kosovski zvaničnici eksploziju su okarakterisali kao „teroristički napad“, za koji su optužili Beograd. Iz Beograda su navodili da su za sabotažu bili odgovorni pripadnici Kosovske policije. Okolnosti ovog slučaja do danas nisu do kraja razjašnjene.
I pored učestalih tenzija dve strane, ovaj sistem nastavio je da radi zbog međuzavisnosti. Jezero je, inače, nastalo sredinom sedamdesetih godina, a da bi se izgradilo, iseljeno je preko deset srpskih sela u kotlini Ibarskog Kolašina. Zbog svog položaja ključno je i za živote Srba na severu Kosova.
Gazivode je bilo tema u dijalogu Beograda i Prištine i našlo se među stavkama Vašingtonskog sporazuma. Na stolu je tokom godina bilo više predloga o upravljaju, a američkom studijom iz 2021. predloženo je da Srbija i Kosovo razmotre primere iz ugovora između SAD i Kanade o upravljanju rekom Kolumbija. Beograd se svojevremeno zalagao da ceo kompleks Gazivoda bude pod kontrolom buduće Zajednice srpskih opština (ZSO) ili da se osnuje mešovita kompanija u kojoj bi srpska elektroprivreda imala polovinu vlasništva, što je Priština odbila.
Tako nijedan predlog do danas nije zaživeo.
Burne reakcije na izjave o promeni vodotoka Ibra
A Vučićeva izjava kojom je izrazio namere države o promeni vodotoka Ibra izazvala je burne reakcije.
„Već smo pozvali stručnjake koji se bave time, građevinski sektor, inženjere i ostale, kada već toliko maltretiraju naš narod, da vidimo – imamo različite razloge za promenu vodotoka Ibra. Pa, videćemo šta će da rade Albanci i kako će da se ponašaju“, rekao je Vučić.
Kasnije je pomenuo i Gazivode, rekavši: „Gde je danas, gde je bilo juče, ne znam da li će biti i sutra ili gde će biti.“ Brzo je usledila reakcija kosovskih institucija, ali i EU. Iz Prištine je poručeno da su Vučićeve izjave „duboko zabrinjavajuće i neprihvatljive“.
„Vodeni resursi ne mogu da se koriste kao instrument pretnje, pritiska ili destabilizacije prema drugoj državi“, navedeno je iz Prištine, uz najavu da će štititi svoje vodne resurse, kritičnu infrastrukturu i interese građana.
EU je u odgovoru za RSE navela da izjave zvaničnika Srbije „ne doprinose normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, što je uslov za napredovanje obe zemlje ka članstvu“. Reagovao je i premijer Albanije Edi Rama, uz rečenicu da će Ibar nastaviti da teče „prema geografiji, a ne prema političkom folkloru“.
Inače, još 2016. godine Vučić je, tada sa funkcije premijera, obilazeći jezero Gazivode poručio da Srbija „ne može“ i „neće“ da odustane od nečeg što je, kao taj hidrosistem, od strateškog značaja za opstanak Srba na severu Kosova i Metohije. Tada je rekao da je albanskoj strani nuđeno više vrsta dogovora, koji ne bi značili puno uzimanje ili otimanje Gazivoda iz „srpskih ruku“.
„Naša pozicija je da mi od tako važnog i strateškog resursa ne možemo da odustanemo. Uvek smo spremni da isporučujemo vodu albanskoj strani i nikakvih problema s tim nismo imali do sada i neće ih biti ni u budućnosti“, naglasio je Vučić.
Tvrdio je i da je svojevremeno u Briselu govorio „pričajte šta hoćete ali Gazivode ne dam“. Danas ta izjava nad razrušenom srpskom imovinom odzvanja glasnije nego ikada.
Politički folklor ili stvarna namera?
Upitan šta sada stoji iza Vučićevih izjava o pomeranju vodotoka reke Ibar, saradnik NVO Nova društvena inicijativa sa Kosova Aleksandar Šljuka za Insajder kaže da Vučić njome želi da postigne nekoliko stvari.
„Pre svega, ona ima jasnu unutrašnjo-političku funkciju – Vučić želi da pokaže delu srpske javnosti, posebno onima koji su nezadovoljni poslednjim potezima Prištine i načinom na koji se Beograd nosi sa njima, da Srbija nije pasivna i da i dalje ima određene poluge kojima može da odgovori“, predočava on.
Istovremeno, kaže, izjava predstavlja i svojevrsnu poruku odvraćanja prema Prištini – ukoliko se nastavi sa potezima koji se u Beogradu vide kao pritisak na srpsku zajednicu, Srbija želi da pokaže da postoji prostor za odgovor i na drugim poljima.
„Mislim da iza izjave postoji stvarna politička namera u smislu toga da se ta mogućnost ozbiljno razmatra kao instrument pritiska, što potvrđuje i to što je Vučić rekao da su već angažovani stručnjaci da ispitaju mogućnosti. Međutim, sasvim je drugo pitanje da li će ta namera zaista biti realizovana. Tu sam mnogo skeptičniji i iskreno sumnjam da će do konkretnog preusmeravanja vodotoka doći, imajući u vidu tehničku, finansijsku, političku i međunarodnu složenost takvog poteza“, ističe Šljuka.
U tom kontekstu, kaže sagovornik Insajdera, Vučićeve izjave pre svega posmatra kao „pokušaj da se podigne cena daljih poteza Prištine i pokaže da Beograd ima određene kapacitete za odgovor, a ne kao najave poteza koji će nužno biti sproveden“.
Sama mogućnost postoji, ali…
Što se izvodljivosti izmeštanja vodotoka reke tiče, Šljuka navodi da su stručnjaci ranije ukazivali da je smanjenje dotoka Ibra prema Gazivodama tehnički realna mogućnost, te da postoji više načina na koje bi se to moglo izvesti.
„Jedna mogućnost bila bi izgradnja odgovarajućeg vodozahvata na gornjem Ibru kojim bi se deo vode preusmerio prema području Tutina, Novog Pazara i Raške, čime bi se smanjio dotok prema Gazivodama, dok bi druga bila korišćenje hidroenergetskih i pumpnih sistema za prebacivanje dela vode prema Pešteru, tako da ona ne nastavi nizvodno prema akumulaciji“, navodi Šljuka.
Dodaje, pak, da to nije jednostavan tehnički zahvat i njegova realizacija bi zahtevala ozbiljne infrastrukturne radove, premda sama mogućnost postoji.
„Kada je reč o posledicama, to bi bio veoma ozbiljan udarac za Kosovo, upravo zato što Gazivode nisu važne samo kao akumulacija, već predstavljaju deo šireg sistema od kojeg zavise različite vitalne funkcije – vodosnabdevanje, uključujući vodu za piće, navodnjavanje, ali i energetski sistem, budući da se voda iz sistema Ibar-Lepenac koristi za hlađenje turbina u termoelektrani ‘Kosovo A’ i ‘Kosovo B’ u Obiliću. Zbog toga bi značajnije smanjenje dotoka prema Gazivodama imalo posledice koje bi prevazišle samo pitanje upravljanja vodnim resursima i direktno bi se odrazilo na vodosnabdevanje, poljoprivredu i energetsku stabilnost Kosova“, ističe Šljuka.
Ima li prostora za saradnju dve strane?
S tim u vezi, na pitanje da li su Gazivode značajna, ali možda nedovoljno korišćena pregovarača poluga koju Beograd ima prema Prištini, kao i da li postoji prostor za saradnju dve strane, Šljuka odgovara:
„Kosovo u velikoj meri zavisi od vode iz ovog sistema, dok Srbija ima mogućnost da utiče na dotok vode iz gornjeg toka Ibra. Međutim, mislim da bi bilo pogrešno tu polugu posmatrati isključivo kao sredstvo pritiska. Mnogo korisnije je posmatrati je kao instrument koji može da podstakne dogovor, jer je upravo značaj Gazivoda kao zajedničkog pitanja već prepoznat i u Vašingtonskom sporazumu iz 2020. godine, koji je predvideo da dve strane, uz podršku američkih institucija, rade na mogućnostima zajedničkog korišćenja jezera kao pouzdanog izvora vode i energije“, ukazuje Šljuka.
Još tada je, navodi on, prepoznato da Gazivode nisu samo pitanje kontrole nad teritorijom ili infrastrukturom, već resurs oko kojeg postoji realan prostor za saradnju i obostrani interes.
„Problem je što taj potencijal do danas nije dovoljno iskorišćen. Mislim da bi upravo tu trebalo tražiti prostor za saradnju, kroz zajedničko upravljanje vodnim resursima, garantovanje stabilnog vodosnabdevanja, saradnju u energetici i jasne mehanizme kojima bi se sprečilo da voda postane sredstvo političkog pritiska. U tom smislu, najveća vrednost Gazivoda kao pregovaračke poluge možda upravo nije u tome da je Beograd ikada upotrebi, već u tome što obe strane znaju da imaju interes da ovaj resurs funkcioniše stabilno i da bi jednostrano ugrožavanje tog sistema proizvelo ozbiljne posledice za obe strane“, zaključuje Šljuka za Insajder.
„Ovaj vek će biti vek vode“
Inače, u tekstu „Lake of Gazivode a bed of nails“ iz 2018. godine, koji je napisao stručnjak za resurse u oblasti životne sredine Ljubiša Mijačić, navodi se da, ako bi Kosovo po cenu određenih troškova, uključujući i cenu narušavanja stabilnosti u regionu, uspelo da uspostavi kontrolu nad Gazivodskim jezerom, ona bi bila kratkog veka.
Tada je naveo da bi u doglednoj budućnosti Srbija mogla da polaže pravo na svoje interese i koristi vodu iz sliva u delu jezera koji je pod njenom jurisdikcijom, ili iz gornjeg toka Ibra, sve do državne granice sa Crnom Gorom.
„Srbija bi mogla da preusmeri deo vode ka Sandžaku (Tutinu, Novom Pazaru i Raški), a iskorišćena voda mogla bi ponovo da bude ispuštena u isti rečni tok kod Raške. Imajući u vidu da su mesto zahvatanja i mesto ispuštanja vode u okviru istog rečnog sliva, ne bi bilo kršenja Konvencije UNECE o prekograničnim vodama, budući da Srbija ne priznaje Kosovo“, piše u tekstu.
Kao alternativu i način da se spreči scenario koji bi mogao da ograniči ekonomski razvoj Kosova, predloženo je da bi Kosovo, umesto da kontroliše sam resusrs, trebalo da upravljanje i korišćenje poveri Srbima sa severa.
„Prihodi od upravljanja i eksploatacije jezera predstavljali bi snažan podsticaj Srbima da se integrišu u kosovsko društvo, dok bi svaki pokušaj Republike Srbije da koristi vodu iz akumulacije ili da preusmeri tok Ibra na drugu stranu postao praktično neizvodljiv. Na taj način bi Srbi sa Kosova mogli dugoročno da štite potrebe Kosova za vodom. Do danas nisam naišao ni na jedan ozbiljan argument protiv ove ideje, osim nacionalističkih i emotivno obojenih reakcija: ‘Gazivode su vlasništvo Kosova i njegovo nacionalno blago’, čime se zatvaraju vrata svakoj smislenoj raspravi“, pisao je Mijačić.
Prema njegovim rečima, pitanje koje je od najvećeg značaja za ovu priču, jeste činjenica da će ovaj vek biti vek vode. Očekuje se da će nestašica slatke vode, usled sve veće potrošnje za potrebe poljoprivrede i industrije, rasti, dok bi u regionu potrošnja vode mogla da se udvostruči za manje od 25 godina, naveo je tada on i dodao:
„Klimatske promene i neizvesnost u pogledu njihovih posledica mogle bi dodatno uticati i na potražnju i na raspoložive količine vode. Ni jedan od tih faktora ne ide u prilog ni jednoj ni drugoj strani, zbog čega je potrebno već danas tražiti kreativna rešenja kako bi se prevazišla buduća ograničenja. Moja polazna pretpostavka u razmatranju pitanja Gazivoda bila je veoma jednostavna: Ko god da uspostavi kontrolu nad objektima Gazivodske akumulacije, ukoliko interesi Srbije ne budu zaštićeni, izgubiće vodu iz te akumulacije“.
Ukazao je da u slučaju Gazivoda postoji jedna skrivena vrednost – gotovo idealna raspodela resursa, sa jednim kupcem i jednim prodavcem.
„Retki su slučajevi u kojima bi tržišna ravnoteža mogla da bude stavljena u službu mira. Posmatrano iz tog ugla, dogovor Beograda i Prištine mogao bi da se postigne kroz trgovinu, uz minimalne političke troškove za sve strane. Umesto monopola na strani ponude i potražnje, trebalo bi ih razdvojiti i podstaći aktere na saradnju kroz uspostavljanje integrisanog sistema upravljanja vodama, koji ne bi obuhvatao samo vodosnabdevanje, već i kvalitet vode i upravljanje otpadom – od deponije Mostina kod Rožaja do mesta ispuštanja otpadnih voda u sliv Ibra“, zaključuje se u tekstu.
