Grupa srpskih organizacija civilnog društva sa Kosova oglasila se povodom ponovnog širenja netačnih i već osporenih narativa o martovskom nasilju 2004. godine, zahtevajući od institucija, političara, medija i međunarodne zajednice odgovorniji pristup javnom diskursu i striktno oslanjanje na utvrđene činjenice.
U saopštenju se navodi da su istrage koje su sproveli OEBS, UNMIK i Hjuman rajts voč utvrdile da je nasilje nad srpskom zajednicom bilo podstaknuto netačnim i senzacionalističkim medijskim izveštavanjem, u kojem je utapanje trojice albanskih dečaka u reci Ibar pripisano lokalnim Srbima bez potvrđenih dokaza, što su kasnije istrage odbacile.
„Ponavljanje ovih narativa u političkoj i medijskoj sferi ne ukazuje samo na pojedinačne netačnosti, već na postojanost dezinformacija, shvaćenih kao namerno ili kontinuirano širenje netačnih ili obmanjujućih tvrdnji uprkos postojanju potvrđenih činjenica. Ova razlika je posebno važna imajući u vidu protok vremena i dostupnost obimne dokumentacije o ovim događajima“, poručuju organizacije Nova društvena inicijativa – NSI, Centar za afirmativne društvene akcije – CASA, Gračanica Online, Aktiv, Centar za zastupanje demokratske kulture – ACDC, Institut za javna istraživanja, Institut za teritorijalni ekonomski razvoj – InTER, Humani centar Mitrovica, Komunikacija za razvoj društva – CSD, Centar za mir i toleranciju – CPT, Avenija, Centar za socijalne inicijative – CSI, Žensko pravo i Forum za razvoj i međuetničku saradnju – FDMC.
Saopštenje 14 organizacija civilnog društva prenosimo u celosti:
„Prošle nedelje obeležena je 22. godišnjica martovskog pogroma 2004. godine na Kosovu, događaja koji i dalje predstavlja najozbiljniji talas nasilja nad nevećinskim zajednicama od 1999. godine. Međunarodna dokumentacija o ovim događajima je opsežna i dobro poznata.
Istrage koje su tada sproveli OEBS, UNMIK i Human Rights Watch utvrdile su da je nasilje podstaknuto netačnim i senzacionalističkim medijskim izveštavanjem, koje je utapanje trojice albanskih dečaka u reci Ibar pripisalo lokalnim Srbima, bez ikakvih potvrđenih dokaza. Naknadne istrage su odbacile za ove tvrdnje. U roku od 48 sati, život je izgubilo 19 ljudi, stotine su povređene, uništeno je više od 800 domova, preko 4.000 ljudi je raseljeno, a 35 verskih i kulturnih objekata je oštećeno ili uništeno. OEBS je zaključio da, bez zapaljivog izveštavanja, razmere nasilja verovatno ne bi bile takve.
Zato je duboko zabrinjavajuće što, dvadeset dve godine kasnije, javni diskurs o ovim događajima i dalje odražava narative koji su već nedvosmisleno osporeni.
Dana 17. marta 2026. godine, tokom zvanične komemoracije u Čabri, kojoj su prisustvovali ministar unutrašnjih poslova Kosova Dželjalj Svečlja i gradonačelnik Južne Mitrovice Faton Peci, utapanje dece je pripisano „naoružanim grupama Srba“. Ova tvrdnja direktno ponavlja navode koje su međunarodne istrage već ocenile kao neutemeljene. Isti narativ je reprodukovan i u zvaničnom saopštenju objavljenom na sajtu Ministarstva unutrašnjih poslova Kosova. Predstavljanje ovakvih tvrdnji kao utvrđenih činjenica u zvaničnom kontekstu izaziva ozbiljnu zabrinutost zbog kontinuiranog pogrešnog predstavljanja potvrđenih istorijskih nalaza.
Ovakvi slučajevi nisu bez presedana. Tokom obeležavanja 20. godišnjice martovskih događaja 2024. godine, slični narativi su plasirani kroz zvanične komunikacione kanale Pokreta Samoopredeljenje (LVV), dok su izjave premijera Aljbina Kurtija odražavale tumačenja koja su odgovornost pripisivala na način koji nije u skladu sa nalazima međunarodnih istraga. Ovaj kontinuitet ukazuje da se ne radi o izolovanim incidentima, već o obrascu koji se ponavlja u javnoj komunikaciji.
Paralelno s tim, uticajni mediji prikazivali su događaje iz marta 2004. na način koji iskrivljuje utvrđene činjenice i odstupa od nalaza međunarodnih istraga. Umesto da odražavaju dokumentovanu ulogu dezinformacija u podsticanju nasilja, takvi narativi iznose selektivne ili neproverene tvrdnje koje relativizuju događaje i rizikuju da nasilje nad civilima predstave kao opravdanu ili razumljivu reakciju. Posebno je značajno da je tokom 20. godišnjice 2024. godine javni servis RTK emitovao i distribuirao sadržaje koji su reprodukovali slične neproverene tvrdnje. Ovo je naročito važno imajući u vidu da je i početno izveštavanje u martu 2004. godine, uključujući i RTK, imalo ključnu ulogu u širenju neproverenih navoda koji su doprineli eskalaciji nasilja.
Slični obrasci primećeni su i u novijem izveštavanju. Ove godine, više poznatih medija, uključujući Koha Ditore, Gazeta Express, Ekonomia Online, Dukagjini, Albanian Post i Zëri, objavili su sadržaje koji odražavaju ili prenose neproverene tvrdnje u vezi sa martovskim događajima, dodatno pokazujući kako se ovakvi narativi i dalje šire u medijskom prostoru.
Ponavljanje ovih narativa u političkoj i medijskoj sferi ne ukazuje samo na pojedinačne netačnosti, već na postojanost dezinformacija, shvaćenih kao namerno ili kontinuirano širenje netačnih ili obmanjujućih tvrdnji uprkos postojanju potvrđenih činjenica. Ova razlika je posebno važna imajući u vidu protok vremena i dostupnost obimne dokumentacije o ovim događajima.
U kontekstu koji je i dalje obeležen međuetničkim tenzijama i krhkim poverenjem između zajednica, ovakav diskurs ima konkretne posledice. Kontinuirano širenje netačnih narativa podriva činjeničnu odgovornost i zamagljuje razliku između potvrđenih informacija i netačnih tvrdnji. Time se stvara okruženje u kojem se štetna i zapaljiva tumačenja mogu normalizovati, uključujući i ona koja odgovornost premeštaju sa nasilja nad civilima. Najvažnije, ovakav pristup može dodatno produbiti podele i osećaj nesigurnosti, posebno kod nevećinskih zajednica čiji je položaj i dalje osetljiv, a ponekad i ranjiv.
Zabrinutost se ne odnosi samo na pojedinačne izjave ili izolovane tekstove. Ono što je vidljivo jeste obrazac, naročito u vreme godišnjica, kada se ranije osporene tvrdnje ponovo uvode bez pojašnjenja ili ispravki. Ovaj kontinuitet otvara važna pitanja o institucionalnoj odgovornosti, ulozi javnog diskursa i stepenu u kojem su lekcije iz 2004. godine zaista usvojene.
Odgovorna i tačna javna komunikacija od suštinskog je značaja za svako demokratsko društvo, posebno u postkonfliktnim okolnostima. Politički lideri i mediji imaju dodatnu odgovornost da obezbede da se javni narativi zasnivaju na proverljivim činjenicama i doprinose stabilnosti, a ne podelama. Izostanak odgovornosti za ranije dezinformacije, zajedno sa njihovim daljim reprodukovanjem, izaziva ozbiljnu zabrinutost u pogledu otpornosti informacionog prostora na Kosovu i šireg uticaja na međuetničke odnose.
Istovremeno, važno je naglasiti da su drugačiji pristupi mogući i neophodni. Poruke koje promovišu dostojanstvo, činjeničnu jasnoću i pomirenje, uz uvažavanje patnje svih zajednica, pokazuju da javni diskurs može pozitivno doprineti dugoročnoj stabilnosti. Način na koji društva pamte teške događaje je važan. Sećanje ne bi trebalo koristiti za produbljivanje podela, opravdavanje nasilja ili održavanje nepoverenja, već za jačanje zajedničke posvećenosti sprečavanju ponavljanja i obnovi poverenja.
Naš apel
Pozivamo:
• Institucije na Kosovu da obezbede da zvanična saopštenja odražavaju utvrđene činjenice i da izbegavaju korišćenje ili ponavljanje narativa koji su već osporeni;
• Medijske organizacije da poštuju profesionalne standarde, uključujući tačnost, proveru informacija i odgovornost za kontekst u izveštavanju;
• Međunarodnu zajednicu da ostane pažljiva prema uticaju javnog diskursa na međuetničke odnose i da nastavi da podržava napore koji promovišu činjeničnu utemeljenost, odgovornost i pomirenje.
Ovo saopštenje nema za cilj ponovno otvaranje rasprava o prošlosti. Sve zajednice na Kosovu nose teška iskustva i opravdane pritužbe. Međutim, održiva i mirna budućnost zavisi od zajedničke posvećenosti istini, odgovornosti i zaštiti svih zajednica.
Ponovno tumačenje događaja kroz netačne ili obmanjujuće narative, posebno u osetljivim kontekstima, ne doprinosi normalizaciji. Naprotiv, ono može potkopati same temelje na kojima bi normalizacija trebalo da se gradi.“
