Piše: Jovan Zafirović
Za ptice se zna, one odlaze na jug, a deca, kako se koje snađe. Neka pređu u veći grad, neka u drugu državu, neka i na drugi kontinent. Svako u potrazi za svojom srećom, kako bi uz uzdah i zamišljen pogled, ispred prodavnice, na slavama, u tugaljivim razgovorima, u žargonu, rekli.
Iza njih ostaje zjapeća praznina, iza njih ostaju prazne ulice, anegdote, drugovi bez drugova, rođaci bez rođaka. I roditelji koji ih čekaju da se vrate, kao recimo sada, za Božić.
Gašenje sela budnim okom prati sedma sila. Mediji su se pretvorili u crne hronike koje izveštavaju o njegovom polaganom odumiranju. U mnogim se mogu naći tekstovi, kao da pišu sa radošću, koji govore kako je neka porodica iznajmila kamion za selidbe, napunila ga stvarima iz kuće, od veš mašine, preko kuhinje, do ikone na zidu – i otišla. Mogu se naći prilozi o tome kako neka druga porodica planira ili pak pojedinac, ljutito, isfrustriran i nezadovoljan govori da odlazi i da se nikada više neće vratiti.
A onda dođu praznici, pa svi koji su otišli počnu osećati šta i koliko znači povratak u rodni kraj, među svojima, za praznik. Pa baš pred svaki Božić čujem kako horski pevaju „Driving home for Chrismas“ hrapavog Kristofera.
Oni ljutiti demantuju sebe i rezervišu karte za povratak svojim kućama ili pale svoje automobile. Pojedinci i čitave porodice naprave gužvu na autobuskim stanicama, na peronima, u autobusima, gde počinju prvi susreti zemljaka, razmenjivanje čestitki i želja, obećanja za više namernih, a manje slučajnih susreta. A potom se svi sliju, preplave puteve koji za Božić vode samo u jednom pravcu – kući.
I Moravce, o kojima se priča da samo odlaze, da napuštaju svoje domove, poslove, vode u njihovu Moravu. Binačku. I Krivu reku.
Posle nekoliko sati vožnje zajedno sa čekanjem na „Beloj Zemlji“, idući i dalje putem Bujanovac – Gnjilane, u prvim danima januara videćete – prodisala sela punim plućima. I sa jedne i sa druge strane Binačke Morave. Oba Korminjana, i Donje i Gornje, i Domorovce, Drenovce, Ranilug, Glogovce, oba Ropotova, i Veliko i Malo. I Pančelo i Tomance i Odevce i Odanovce – i još onih koje nisam zapisao oko Kosovske Kamenice, sa ciljem da vas ne gnjavim svakim selom i zaseokom, svakom mahalom. Sve živne.
Naviknuti na loše vesti, stavljanje akcenta na tragične događaje, kosovskometohijsku teskobnu svakodnevicu, kao da nam se iz vida gube pozitivni fenomeni poput ovog gde se oni koji su se iz svojih domova, iz njima znanih razloga iselili, vraćaju za praznike.
Tom fenomenu se ne posvećuje pažnja, a trebalo bi, o njemu se ni u medijima ne govori puno. A on puno govori. Govori nam i to da, bez obzira na fizičko odsustvo, duhovna veza čelična je, postoji i po reakcijama i atmosferi, neće moći niko da je prekine.
Govori nam i to da dobro znamo odgovor na pitanje koje nam postavlja pesnik, koliko kuća vredi, kojeg i sam daje u pesmi „Kad prodajemo kuću“ – „ponajmanje u pločicama, armaturi, gredi“.
U podnožju brda Butka, Šanak i Čuka, uz duž toka Binačke Morave proteže se Korminjane čije su ulice, u božićnim danima, prepune ljudi. U večernjim satima pre praznika, kad je magla gusta kao mleko, čekaju se na Crepani, s nestrpljenjem, autobusi „Jedinstva“ i „Tandemsa“ da iz njih, sa torbama izađu pristigli gosti.
Automobili beogradskih, niških i registarskih tablica drugih gradova i država uveliko, kao Dunavom čamci, krstare selom, ne zaustavljaju se, sem ako vozači ne sretnu nekog sebi dragog, onda zastanu, pozdravljaju se i dogovaraju se kada će ići po badnjak, raspituju se kad je osvećenje badnjaka, kad počinje liturgija, i u koju će kafanu sesti „makar na kratko“.
Sve je u trku, u žurbi i gužvi – sa ciljem da se što više prijatelja sretne, izgrli, razmeni po koja reč sa dragim ljudima, a onda ode kući i malo vremena provede sa roditeljima, babama i dedama, braćom i sestrama…
I oni mrzovoljni koji retko ulaze u manastir Uspenja presvete Bogorodice u Korminjanu tokom godine, sabiraju se u porti. I ove godine će se sakupljati novac za rakiju, koja se, tradicionalno, za Badnje veče greje u porti manastira, gde se nakon osvećenja badnjaka narod okupi i uz trubače nekada, a u poslednjim godinama, svirkom studenta fakuleta umetnosti, Saše Filipovića, igraju tradicionalna kola, koja svake godine predvode najveći igraorci u selu. I žene i muškarci, a za njima se pridružuju i oni sramežljiviji. Sve igra u tim trenucima kada sve puca od hladnoće – ponajviše srce.
Niko još ne zna ko će, ali znaju da će se, na kraju, kao i uvek zauzeti za prikupljanje i organizaciju Ivan Jovanović Kojta, pa se na njega oslone, inače on je čovek koji se među prvima, nesebično i bez koristi, gotovo uvek daje za selo, sa njim i njegova družina, Dragan Đokić Kinke, Sveta Zafirović, Zoran Kostić Šilovan organizuju, donose kazan, lože vatru, nabavljaju ostale potrebštine.
Kese sa mandarinama, jabukama, kruškama, pomorandžama, bananama, urmama, suvim kajsijama i smokvama, kupljene u piljarnicama kod Albanaca ili u seoskim prodavnicama, unose se kroz nove i dotrajale kapije u dvorišta. Kako i dalje po rafovima nema srpske robe, namirnice za kolače, torte i druga praznična jela, trguju se u Bujanovcu ili Vranju – čekaju se kolone na administrativnom prelazu, ali uz osmeh.
Ustajalu tmurnu svakodnevicu razdrma praznična atmosfera. Sve vrvi od radosti i šale dovitljivih Korminjčana.
Korminjane vaskrsne uoči Božića.
Ne sačekaju od radosti ni Božićno jutro, ni Božić, i pre nego što osvane božićno jutro, deke izvode unuke da igraju orahe, zabijaju eksere u smrzlu zemlju, pa na glavu eksera stavljaju kovanice od dinar, dva, koje sa određene daljine neumorno pokušavaju da obore unuci. U tradicionalnom igranju oraha učestvuju i stariji tokom božićnih dana u Korminjanu. Neko ortački igra, neko sam. A kad neko i ostane bez oraha, dobije od onog ko ima, da i dalje može da igra!
Osim pitanja o zdravlju i napretku, postavljaju se pitanja: Kad si došao, kako si došao i koliko ostaješ. Obično nedugo ostaju ljudi, nakon praznika se već vraćaju – jedni zbog posla, drugi zbog školovanja, treći samo oni znaju zašto.
Tih dana, kad se vrati svet, koji je samo fizički neprisutan, isplivaju, neretko potonule u mutnoj svakodnevici, vrline. Pa tako, iz jednog automobila, odjekuje nesebičnost i briga:
– Čime si došao, kad se vraćaš?
-Odmah osmog, ko zna da li će biti ispita, blokirani su i dalje fakulteti, ali mora da se uči, odgovara student Niškog univerziteta.
-Čujemo se, iz automobila uzvraća glas, i ja se tad vraćam, mogu da te povezem.
Ima još vremena, još nisu stigli svi koji se očekuju da će doći:
-Gde je, jeste ga videli, nije došao?
-Ništa ne reče, možda ne može da ne dođe.
-Taj će ti doći za praznik, pa neka sve gori, videćeš.
I tako bude!
S nestrpljenjem se očekuje Badnje jutro, a nakon toga, sve će munjevito proći, brže nego što se umesi česnica, večera zgotovi, ispije čašica grejane pored kazana u manastiru, odigra Gnjilanka ili Moravac.
Svako čudo tri dana traje, ali dolazak za praznike, održavanje veze sa rodnim krajem nije nikakvo čudo u Korminjanu, pa s tim u vezi ne traje tri dana. I kada Božić prođe, kada se stvari spakuju, kada roditelji svojoj deci i svojim unucima spakuju sve što im se pod ruku našlo, i meso iz zamrzivača i zimnicu iz špajza, euforija polako počinje da splasava, ali se ne gasi.
Na događajima tokom Božića koji se prepričavaju – greju se duše kako bi lakše prezimile ostatak zime. I tako svake godine.
– Živnu selo! Dobro je!
-Istina, istina, dobro je, da nesu praznici, koj zna što bi bilo.
