Sagovornice iz civilnog sektora i lokalnih institucija ukazuju na nesklad između zakona i stvarnosti, ali i na primere pozitivnih inicijativa na terenu.
Predstavnica NVO „Žensko pravo“ iz Severne Mitrovice, Ružica Simić, ističe da problemi počinju već od osnovnih prava, poput nasleđivanja.
„Govorili smo o trenutnom zakonu o nasleđivanju i videli da postoji velika neravnopravnost koja se graniči sa diskriminacijom. Iako zakon stavlja sve u jednak položaj, ako država nije uradila sve da mi dobijemo tu ravnopravnost, tu već može da se govori o grešci države ili institucija. To je deo šire neravnopravnosti između žena i muškaraca“, kaže Simić.
Ona ukazuje i na neusaglašenost zakona koji regulišu političku zastupljenost žena.
„Imamo zakon o izborima koji kaže da 50 odsto treba da budu žene u skupštini i svim institucijama. S druge strane, zakon o ravnopravnosti kaže 50 odsto, dok zakon o izborima propisuje 30 odsto, i to već traje više od deset godina. To znači direktnu diskriminaciju žena“, navodi Simić.
Problem, kako dodaje, nije samo u brojkama, već i u društvenim obrascima.
„Žene i kada dođu na mesto gde bi trebalo da odlučuju, opet se sa strane pitaju muškarci. I dalje u našem mentalitetu postoji to da više verujemo muškarcu. Imamo primere da ako je sudija žena, a zapisničar muškarac, okrivljena osoba gleda u muškarca. Ili u izbornoj kampanji, ako je kandidat žena, građani se obraćaju njenom vozaču“, objašnjava ona.
Sličnog stava je i Virdžina Dumnica iz NVO „Norma“ iz Prištine, koja kaže da zakoni jesu jasni, ali se nedovoljno primenjuju.
„Zakon predviđa da u svim ustanovama i organizacijama bude zastupljenost 50–50 odsto. Međutim, to nigde nije u potpunosti ostvareno i veoma retko možemo naići na organizaciju koja je dostigla taj procenat“, ističe Dumnica.
Ona dodaje da ipak postoje određeni pomaci.
„Danas se, kada se objavljuju konkursi, često navodi da žene imaju pravo na takozvanu pozitivnu diskriminaciju. Što se tiče prava u organizacijama, postignut je određeni nivo da se ona poštuju i da žene budu ravnopravne u radu“, navodi Dumnica.
Sa lokalnog nivoa, slika je još složenija.
Silvija Rašković iz Kancelarije za zajednice i povratak u opštini Klina ukazuje na nedovoljnu zastupljenost žena, posebno u manjinskim sredinama.
„Na moju žalost, volela bih da su žene više zastupljene, jer bi trebalo da se osamostale i da rade. Međutim, kod nas u institucijama nema njihove zastupljenosti. Uglavnom rade u državnim službama, kao nastavnice ili gerontodomaćice. Slabo su zastupljene“, kaže Rašković.
Ona ističe i nedostatak ženskih inicijativa.
„Nemamo nijednu nevladinu organizaciju koju su žene osnovale. Planiramo jedno udruženje žena, ali je to još u fazi razvoja. Imamo objekat koji je trenutno u renoviranju i nadamo se da ćemo uskoro imati i konkretne rezultate“, dodaje ona.
Rašković upozorava i na demografski problem.
„Žene su slabo zastupljene i u javnom i u privatnom sektoru. Povratnice su uglavnom starije žene, a mladih nema toliko, jer odlaze u potrazi za boljom budućnošću“, ističe ona.
Ipak, postoje i pozitivni primeri.
Vesna Maliković iz Kancelarije za zajednice i povratak u opštini Istok ukazuje na uspešne inicijative žena na lokalnom nivou.
„Moram da se pohvalim ženama iz opštine Istok. Osnovale su udruženje, odnosno zadrugu, gde je njih deset uspelo da razvije sopstvene biznise i veoma su uspešne. Bave se povrtarstvom, uzgajanjem cveća, pa čak i stočarstvom, i prodaju svoje proizvode“, kaže Maliković.
Ipak, izazovi i dalje postoje.
„Plasman proizvoda je veoma težak, ali se snalaze. Žene su veoma vredne i aktivne. Ove godine su pravile mnogo zimnice i dobro su prošle“, dodaje ona.
Sagovornice se slažu da, uprkos pojedinačnim uspesima, žene na Kosovu i dalje nemaju ravnopravan položaj u društvu. Iako zakoni postoje, njihova primena ostaje ključni izazov, dok promene u društvenim stavovima i veća uključenost žena u odlučivanje ostaju dugoročan cilj.
