„Šta je meni Kosovo?“ sa Nenadom Todorovićem

Kosovo je najjeftinija srpska reč – koliko puta je pomenemo, toliko puta izgubi na vrednosti – kaže Nenad Todorović, pozorišni reditelj, rođen u Mitrovici, stasavao u Prištini, studirao u Beogradu. Nikada se, sudeći po predstavama i javnim istupima – ni na sceni ni u životu – nije klonio teških tema. U novoj epizodi serije podkasta „Šta je meni Kosovo?“, Todorović ne štedi ni Beograd ni Prištinu, ni svoje kolege, ni sopstveni narod. Govori o umetnosti kao prostoru slobode, o Kosovu kao „karnevalu mržnje“, o pozorištu koje se ne pravi pod diktatom, i o fasadama – i doslovnim i metaforičnim – koje su godinama zapuštane. Ovo je razgovor o životu u oksimoronu, o čekanju koje ne donosi spas, i o umetnosti koja se ne miri sa lažima, prenosi Alternativna.

Šta biste Vi rekli? Ko je Nenad Todorović?

Nenad Todorović je višeslojna ličnost, ali vrlo, što bi se reklo – uprošćeno fin čovek. Prijatan, ljubazan i razdragan tip.

Mislite da bi se svi složili sa tim?

Naravno da ne bi, ali pošto se ja slažem s tim, onda je na meni.

Pošto sada imate priliku da niko ne može da Vam oponira, onda to možete da kažete…

Dobro, sada baš ne mogu pred kamerom da budem duhovit kao inače, jer ovo zahteva malo korektnosti.

Napomenula sam da govorimo o tome da Vi stvarate, prepoznatljivi ste na Kosovu i šire po svojim pozorišnim predstavama. Da li je ova situacija u kojoj stvarate zapravo inspiracija za Vaše predstave? S obzirom na to da ste radili više predstava sa temom Kosova.

Kada se pomene moja biografija, od kad sam se vratio na Kosovo, 2005. godine, u zimu, sijaset predstava vuče ka tome, naravno. Zato što sam se, kad sam se vratio ovde, oslobodio toga da budem reditelj koji govori o stvarima koje ga se ne tiču, nekad manje, nekad više. Pošto sam bio direktor, imao sam potpunu slobodu da budem sam sebi umetnički rukovodilac, ‘oslobodio sam ruku’ – što bi se reklo. I sigurno ima sedam-osam predstava, a čak i one koje ne radim na Kosovu, na primer, u Kruševcu ili u Leskovcu, Nišu, tamo gde ustaljeno već par desetina godina režiram povremeno – i tu postoje tragovi tih paradoksa, kontradiktornosti, tog zajedničkog tragičkog i farsičnog koji idu jedno uz drugo obavezno, a Kosovo kao da je rođeno za te demetaforizacije.

Često smo govorili ‘Kosovo je grdno glibilište’, na primer. Taj sudar između tragetskog, farsičko- komičkog koji je imanentan, jer sam na svu sreću, ili nažalost, živeo u Prištini najveći deo svog detinjstva i mladosti i tu se naučio da imamo mermer i blato jedno na drugom, jedno pored drugog. I ta sučeljavanja, oksimoroni u kojima se mržnja gomila, što kažu ‘u potocima ide kao vino u Skadarliji u 19. veku’, te kontradiktornosti koje su me stasale…

Mislim da me je čak i na umetnost poterao i moj deda, pošto ne dolazim iz umetničke porodice, nego iz porodice građevinaca, arhitekata i tako dalje…

Da li Vas je to odredilo šta ćete studirati?

Mislim da me je deda odredio. Deda čiju kuću sad obnavljam u Sredskoj, odnosno već živim u njoj par godina, leti najviše. On je Golootočanin i logoraš u italijanskom i nemačkom logoru. Kad je bio u Osnabriku, oficirskom logoru, tamo je logorovao sa Otom Bihalji Merinom i Pavlom Vasićem, čuvenim srpskim umetnicima. Učili su ga da slika. On je napravio jedan autoportret ’43 u nemačkom logoru i taj sudar između vrhunske tragedije koja je zadesila čitav svet, najpre mi evropocentrični bi rekli ‘svet’ kad udari u Evropu, taj sudar između logora i Modiljanijevske strukture izduženih likova, šarenog kolorita me je još u mladosti odredio kao čoveka, koji opet živi u tim suprotnostima Kosova. Niz talasa mržnje, a kad nema mržnje, onda živimo u suprotnostima bilo socijalnim, arhitektonskim, kakvim god. I to čini tu ‘estetiku’ kojom se bavim već dugo. U stvari više je to vrsta filozofske, političke, ako hoćete, sociološke, ideološke strukture pozorišta. Taj izraz mi je stvorilo okruženje, ne umetnički relevantna dela na kojima sam se učio.

Rekli ste u jednom trenutku ‘mermer i blato’, spomenuvši svoje odrastanje u Prištini. Rođeni ste gde? Odrasli gde?

Ja sam rođen u Mitrovici, 1980. godine su moji, pošto su radili u Trepči – prešli u Termoelektranu Kosovo B, da rade. Otac kao ‘građevinac’ i on je vodio izgradnju onog velikog dimnjaka. On je prešao u Prištinu ’80 godine i tu stasavao uz ekipu normalnijih, mladih, urbanih ljudi sa kojima i dan-danas imam mnogo zajedničkog i mnogo kontakata. Oni su razvejani po celom svetu, od Melburna do San Dijega, pa sve preko čuvenog Beograda koji je stecište naših narodnih masa, koje klize ka njemu sve više i brže.

I kada kažete taj deo „mermer i blato“, šta to znači? Govorimo o osamdesetim godinama…

Tu smo još bili premali, ali već počinju devedesete. Tu počinje haos ili ‘gazimestanizacija’ Srbije, počinje kada mi stasavamo, kada su mladi rokeri počeli da kreću po srednjim školama, fakultetima. Tada počinje, u stvari, katastrofa po sve nas zajedno, ovde. Kada kažem ‘mermer i blato’, ima jedna zanimljiva stvar vezana za naše mentalitete. Kad sam skoro bio kod druga u zapadnoj Nemačkoj, pošto realtivno često…

Kada kažete naše mentalitete, mislite na Balkanski ili?

Sve naše mentalitete. Balkanski, taj post-osmanski mentalitet, hajde tako da ga nazovem, jer već od Dunava nema te vrste kontrole nad življenjem.

Oni tamo, na primer, u Nemačkoj, prvo naprave spoljašnju fasadu u dogovoru sa mesnom zajednicom, o selu pričam. Tek onda rade radove unutra. A vi znate da je Kosovo, uključujući i Sandžak, najveća teritorija Evrope bez fasade. Dakle, taj život koji mi živimo, a unutra svila, kadifa, mermer i zlato je l’?

Sve naše domaćice, multietnički gledano, perfektne su čistunice, međutim, nemamo ni fasadu. Mi gledamo na spoljašnji prostor kao na neprijateljski prostor. Tiho se govori na ulici dok se čeka autobus, ne mislim na strah od Srba, od Albanaca i tako dalje, nego mislim svuda. I u Beogradu čak možete da sretnete te situacije.

Dakle, imamo spoljašnji prostor koji tretiramo kao neprijateljski, za razliku od Engleza u Londonu koji i dan-danas imaju jednu česmu za hladnu, a jednu česmu za vruću vodu. Njih prostor unutar toga ne zanima previše, koliko je spoljašnji prostor kolektivne odgovornosti važan.

Spoljašnji prostor, kao neprijateljski prostor, potpuno zapušten prostor gde se valjamo u blatu i nečistoći dok je po kućama savršeno čisto, sterilno i može da se ‘jede sa poda’, što bi rekli. To su ti oksimoroni o kojima pričam. Taj kontracivilizacijski udes svih nas zajedno. Tu, u takvom svetu, gde je spolja neprijatelj, onda je lako da se dovede do mržnje. I, naravno, osnovna stvar – neobrazovanje, to je ključno uvek, je li?

I to kada prenesemo na taj period koji ste Vi nazvali gazimestanizacija, gde se Vi u tom trenutku nalazite devedesetih godina i kako izgleda ta komunikacija? Vi se tada nalazite u Prištini?

Ja se nalazim u Prištini. Studirao sam prvo Jugo-književnost u Prištini, od ’92 do ’94. Onda sam fotografiju – godinu dana u Beogradu, pa sam odustao i upisao (režiju, prim. aut.) kada sam video da Branko Pleša preuzima klasu.

Zaleteo sam se, jer sam ga obožavao kao klinac i bio je legendarni intelektualac jugoslovenskog (pozorišta, prim. aut.), bardčina, kako kažu, ali ne samo kao veliki glumac, nego je bio intelektualac sa nekoliko knjiga koje su relevantne, moguće je, čak i u široj teatrološkoj sferi.

Onda sam ’95 otišao za Beograd na četiri–pet godina, koliko je trajalo studiranje. Ali, pošto sam bio stipendista grada Prištine, a to je bilo fenomenalno, onda je predsednik opštine rekao ‘onaj vagabund će da mi završi fakultet i da ostane u Beogradu? Ne, nego će stipendiju da vraća odmah, dok studira, ima da režira’.

I onda sam režirao u Dodoni, pozorištu koje su osnovali Faruk Begoli i ta ekipa, odnosno tadašnja ‘paralelna akademija’ i tamo sam se upoznao sa mladim albanskim glumcima kao što je Adurim Demi. On je bio veliki drug, nešto kao mladi Bata Stojković, žario i palio scenama po Kosovu.

Sećam se, jednom je došao i rekao – ‘Nenade slušaj. Dobio sam honorar, sad sam radio jedan separatistički film, vodim te da pijemo’. Tako da smo se mi na konto tih tragičnih događaja koji su već počeli da…

Kako uspeva da se održi taj duh kada je trenutak u kojem se svrstavate na ovu ili na onu stranu, uz naravno da izuzmemo i tu romantizaciju da su srpsko-albanski odnosi bili pre toga idealni, a nisu, ali opet, sa druge strane…?

Mi smo živeli u nekoj vrsti polu-diktature i naš kazan ludila je bio pritiskivan sve vreme i eksplodirao je kao lonac, kao što je eksplodirala čitava bivša Jugoslavija.

Ali nacionalizam je odluka, nacija je odluka, to ne postoji u biološko-genetskoj strukturi materijala, nego postoji u nekoj odluci da vi pripadate nekoj zajednici. Ali pripadanje jednoj zajednici, znači da ste van svih drugih zajednica. U pozorištu raditi i biti…

Ne znači isključivost prema drugome?

Ma daleko bilo. Kada sada pogledate, radili su genetske analize, vidite da su Srbi, Hrvati, Bosanci – Bošnjaci, kako ko voli da se zove – 96 procenata identični po tom genomu. Tako da je besmisleno govoriti o tome. To je direktna odluka, možete da birate šta ste i kulturološki se kao odvajate i to je sve.

Međutim, ono što se tu desilo jeste da vi kao pozorišan čovek nemate šta da tražite u pozorištu kad ste nacionalista. To možete da vidite po sijaset sadašnjih, na primer, velikih nacionalistički opredeljenih glumaca. Možete da vidite da su to uglavnom slabašni talenti i da su to ljudi koji traže, kao u Rusou, kada Žak nema identitet nego sve vreme govori da mrzi Engleze i da se zbog toga svi boje da pomenu čaj, a pije im se. Tako da, traganje za identitetom kroz to je automatska devastacija svih vaših drugih osobina. Insistiranje na jednoj odluci je konačan krah svih vaših drugih osobina koje nemate, pa se na nju bacate. To je jednostavno, to je lako.

U tom trenutku kada Vi kažete da su tražili kao student da režirate. Da li ste imali, na primer, iskustva da se traži od Vas da nešto režirate u tom političkom kontekstu, na određeni način?

Ja sam od malena pokazivao elemente neposlušnosti prema roditeljima koji su mi želeli sve najbolje, a kamoli prema bitangama koje su želele da zloupotrebe jedno svetilište.

Isto kao što monasi u svojoj svetinji ne daju da se ponašate nepristojno prema njoj, tako ni ja nisam dozvoljavao. Mislim da ja nisam redak slučaj, ne znam za Kosovo, ali kažem, u samoj Srbiji vidite kako postoji želja da se kaže ‘ne može’. Kada nastupate tako, onda vas ne zovu ni u stranke i vi ste mirni na početku. Posvađate se jednom i onda kažu – ‘ovaj mali je bezobrazan, pusti ga, skloni se od njega’. I posle uživate.

I više ne vrše pritisak?

Ne, ne.

A da li Vas sklanjaju po strani? Da li Vas diskredituju, da li Vas, šta? Možete li da se setite nekog slučaja?

Svakako. Još nisam spreman za memoare, tamo ću napisati sigurno sve i biće brutalno, ali, za sada, pošto bih još da režiram, neću do kraja, biću malo diplomatičan.

Ali postoji jedan problem kod i Srba i Albanaca i svih naših malih, primitivnih narodčića, koji brkaju nacionalni rad sa kulturom i to je opasan problem, to je diktaturizacija mišljenja.

Ako nema mesta za slobodu u pozorištu, pa gde će da je bude? U politici je nema svakako, ni u najmerodavnijim demokratijama. U pozorište ne sme da se meša niko sa strane osim nas ‘sektaša’ koji stvaramo priču koji nisu odgovori na naša pitanja, nego su pitanja koja postavljamo sebi i vama koji empatišete sa nama pitaocima.

Kada u tu kulu od karata, jer to je vrlo tanano, suptilno, baršunasto, uđete kao u slonovsku radnju, vi ste razorili čitavu strukturu razloga postojanja jednog društva. Cenzure u pozorištu – imao sam pokušaja i kao direktor da mi se mešaju, uglavnom sam brutalno pokušavao da odgovorim baš zato što hoću da kažem ‘do ovde može, odavde ne može’.

Imali smo kompromise u nekom drugom smislu, a kompromise u repertoaru – to nisam nikad dozvoljavao. Kad i režiram, čak i od kad nisam direktor i pre nego što sam postao, bilo je isključivo da radim samo komade za koje smatram da ću imati punu slobodu da do kraja realizujem ideje, a one su uglavnom problematične kad god je reč o Kosovu.

Opet kažem, tu imamo karneval mržnje i on uglavnom treba da bude…

Znam, žrtve rata, to je zastrašujuće, ja ne bih ni govorio o žrtvama rata, ja bih prosto samo bio na kolenima pred njima. Sa koje god strane da dolaze, ja bih se u ime svih izvinjavao ljudima koji su stradali.

Umetnost ne može da bude dokument, ona mora da bude sublimacija stvarnosti, preokret u drugu realnost i katarzična. Čak i kad je Antigonina sudbina u pitanju, ona mora da uđe u savremenost, odnosno da se farsizuje, jer pokazati rat idiotskim, a ne tragičnim, je moj prvi životni zadatak, jer on sam po sebi to podrazumeva.

Kao što imamo komediju, a znamo da je čovek sam po sebi tragičan, jer je konačno biće. Ono završava svoje nesrećno postojanje jednom, ali ne možemo samo u tragediju. Dakle, moramo se smejati budalama da bi se one ismejale do kraja.

Odakle su najčešće dolazile reakcije na ono što Vi radite?

Iz Kancelarije za Kosovo (i Metohiju Vlade Srbije, prim. aut.). Znači, ljudi me ne podnose. Ali dobro i ja sam preterivao, zvao sam ih ‘Đurići uveoci’, na primer, po Jovanu Jovanoviću Zmaju. Nismo nikad imali dobru saradnju, jer oni su hteli da preuzmu pozorište pod svoje, a nisu ga finansirali, nego Ministarstvo kulture. To je prvi nonsens, ali njih to ne zanima.

Imamo jedan problem s Kosovom, ono je zasnovano na brutalnoj laži.

A šta je brutalna laž o Kosovu?

Brutalna laž je… Svakodnevno vršim istraživanje u vezi sa umetničkim delima, jer me zanima ko šta radi o Kosovu. Imate tu takozvanu Bećkovićevsku provincijenciju u kojoj samo što srpski vitezovi nisu kao zombiji ustali iz zemlje i sjurili se na Gazimestan da pobiju nevernike. To je taj deo brutalno idiotske književnosti koja već godinama traje. Razumem je u romantizmu. Kada je bilo u romatizmu, to je naravno bilo nephodno da bi se narod digao protiv Turaka i oslobodio sebe, bajronovski rečeno. I s druge strane, imamo apsolutnu nezainteresovanost onih koji su stvarno ozbiljni intelektualci Srbi ili Jugosloveni, kako god oni sebe predstavljali – za njih je Kosovo jedna vrsta ‘skini mi to s vrata, tamo žive neki nosioci Miloševićevih gena’.

A koliko je veliki taj prostor ‘između’ o kojem govorite, ako sam dobro razumela?

On je potpuno šupalj i ima ga koliko hoćete. Ali to je, kažem opet, zato što, vraćamo se na Kosovo kao temu vezanu za laž, jer Kosovo je najjeftinija srpska reč. Jeftinoća ide iz inflacije. Vrednost dinara u inflaciji je katastrofalna. Koliko god puta pomenemo Kosovo, toliko puta ono postaje jeftinije zato što su to kafanske priče za okolinu Beograda, a sa druge strane, za neke druge ljude Kosovo je toalet papir. Ja se nalazim svuda u tim pričama, ja sam i galamdžija o Kosovu i nekad je za mene toalet papir i zato što je Kosovo, mi živimo Kosovo i nemamo Kosovo kao temu. Mi imamo temu kako da preživimo. Kakvu temu da nađem za pozorišnu predstavu? Kosovo je za nas ono što smo mi, mi smo to. Glupavo zvuči, skinite u montaži, šta da kažem?

Sada me zanima taj deo. Da se vratimo u devedesete godine i taj period. Sa kim ste se Vi, recimo, družili od Srba, od Albanaca?

Oni kao da su znali da krenemo u rat svi zajedno, kada je stasala i kod Srba i Albanaca generacija mladih ljudi koji su bili potpuno urbani, družili se. Zna se, mi smo segregalno živeli. Živeli smo u, kako to voli da kaže Platon – samostalnim idiotizmima. Pošto idiotis, znači čovek koji se ne zanima za nešto što je van njegovog stana, van njegove kuće.

Kao da su znali da stasava nova generacija i može da se desi čak ‘vidi ove budale će na kraju da počnu da se druže i pomiriće se’. E, tu se desilo. Ne kažem da je zato, ali bukvalno je tako.

Mi smo imali čitavu plejadu drugara Albanaca koji su studirali glumu, likovne umetnosti i dolazili su u takozvane srpske kafiće, kod Gogija tada u Avalon, a onda smo mi posle toga išli u Mesnatu, dole u Kičmu, gde su bili albanski mladi intelektualci. Mislili smo da je ceo svet naš, da znamo od Dostojevskog do Šekspira sve napamet. Naravno, bili smo deca i blesavi, ali smo puno razgovarali o umetnosti, a Boga mi i o ratu smo razgovarali i tu se brutalno nismo slagali, ali smo se dobro družili i tako smo odrastali. I onda je doša ’97, pa ’98, tu smo se razdvojili i onda smo se mi pokupili. Meni je tadašnja žena bila trudna i onda smo zbrisali za Kraljevo, pa za Beograd.

Kako su izgledali ti razgovori? O umetnosti se verovatno isto nekad slažete, nekad ne slažete. Koji su razgovori zapravo bili teži? Oni kada se ne slažete o umetnosti ili oni kada se ne slažete o politici?

U vezi sa politikom, nema šta da se vređaš, zato što se tu zna, pozicije se znaju, nažalost, tako je – sukobljeni smo.

Meni je teže padalo ako mi kažu da mi predstava ne valja, nego ako mi kažu da je Sloba genocidan. To nema veze, to me ne zanima, to je svet u kojem živimo zajedno, ali moja predstava se tebi ne sviđa? E, tu već imamo problem. Tako da smo u stvari više izbegavali da pričamo o tome šta nam valja, jedni drugima, nego o politici.

I ako bi došlo na ivicu nekog sukoba, taj sukob je jači bio u tom…?

Da, da intenzivniji je bio. Ja ne znam da li su oni meni ili ja njima. Ja se i danas redovno čujem, na primer, sa Enverom Petrovcijem koga jako cenim, sa još nekoliko prijatelja glumaca, iz Prizrena, Prištine. Imamo dobre odnose i dan-danas se raspravljamo o politici, i dan-danas imamo svađe.

Da li se Vama čini da ste nešto naučili? Kako biste poredili razgovore one pre dvadeset godina i ove danas? Da li ste razmišljali o tome?

Verujte mi, ništa nismo naučili. I dalje pričamo na isti način, jer ako ste bili onakvi kakvi ste bili i danas ste takvi. Ja ne mogu da prećutim, jer ja nisam bio u ratu, nije bi moj brat, nije bio moj otac. Nema nikoga koji smo u porodici i u široj familiji učestvovali u tim strašnim događanjima i zato imam svako pravo da se ne izvinjavam nikome za ono što se sada, na primer, događa Srbima. Taj aparthejd koji je zamenio strane, za mene je zastrašujuć. Kao da ništa nismo naučili. Dvadesetpet godina kasnije – mi ništa nismo naučili.

Upravo zbog toga sam htela da Vas pitam. Vi ste u ovom trenutku jako glasni, ako tako to mogu da kažem, odnosno često se i na društvenim mrežama oglašavate o problemima koji se tiču Srba na Kosovu u ovom trenutku. Da li se suočavate sa tim da neko kaže ‘evo ga ovaj nacionalista’ ili ‘uradio je predstavu na ovu temu koja je ovo problematizovala i on je možda mislio ovo ili ono’? Sa kakvim se u tom smislu komentarima suočavate?

Moram da kažem da mi je izričito žao što Fejsbuk nije postojao devedesetih godina, tada bih bio mnogo glamurozno gadniji prema našim ljudima koji su vršili odvratne stvari na Kosovu i to mnogo pre rata.

Ali što se toga tiče, ne znam. Kako kaže stara poslovica – ‘da se niste trudili svima da se dopadnete, mnogima bi se dopali’. Za neke sam žestoki nacionalista. Rekao mi je drug iz Prištine – ‘ti si bre nacionalista’. Ja kažem – ‘čekaj bre, kako može pet odsto stanovništva, da bude optužen neko od njih za nacionalizam, koji nema dovoljno ljudskih prava?’.

Nikada u životu nisam rekao ništa što mi se ne čini da je istina. Nijedan moj potez u životu, nijedna moja izjava nije bila, a da nisam to izričito iskreno mislio. Kada grešim, naravno da grešim, ali sigurno stojim iza onoga što sam pogrešio. Moje galame nisu političke, ideološke, nego su pokušaj da se bude etičan.

Mi smo u umetnosti naučili da estetika ne može da izvire ni iz čega drugog osim iz etike. Etika je i koren i stablo i list i grana estetike, na kojoj se rađa plod estetike. I etika je ono što mora da se prati, čak ne ni reč roditelja, ni dede na umoru, nego ono što je etičko, kao baza ljudskog postojanja. Bez toga nema ničega.

Kada kažete ovo „bio bih još gori da je postojao Fejsbuk devedesetih“, da li to znači da ste bili u nekim situacijama, svedočili nekim događajima koji su Vas povredili i na koje ste reagovali? Govorimo o periodu pritiska na Albance od režima Slobodana Miloševića.

Bio je to izraziti pritisak koji je kulminirao katastrofom u ljudskim životima. Nema tog čoveka koji je ošamario ženu, a kamoli pobio tolike ljude iza koga mogu da stanem. To nije moj narod, to nije moj Srbin, to nije niko, to je ološ, to je stoka, to nisu ljudi. I sad da mi nečovek bude bliži od glumca Albanca, ubica, koljač, animalni tip? Tu prestaje svaka mogućnost za dalju komunikaciju, to nije moj narod ili ja tom narodu ne pripadam. Kako god hoće oni.

Sada se vraćamo na tu isključivost. Ukoliko pripadam nečemu, onda sam isključiv prema nečemu drugom. Zato pitam, to što Vi govorite o trenutnom položaju Srba na Kosovu nije isključivost prema nečemu drugom? Znamo da ste skloni često da spomenete i neke od vaših kolega koji pripadaju različitim narodima na prostoru bivše Jugoslavije, koje ste cenili kao umetnike, pisce, glumce iz koje god da su branše u pitanju. Koji je ovo trenutak kojem sada svedočimo? Ovaj trenutak sada, na Kosovu, ukoliko biste nešto režirali, kako bi nazvali to, šta bi to bilo i koji žanr?

Ja sam uradio nekoliko predstava. Dobar broj predstava o samom Kosovu. Čini mi se da bih sada išao malo dalje i voleo bih da…

Mislim na 2025. godinu, mesec u kojem snimamo ovaj razgovor…

Poslednja predstava koju sam radio je Beketov „Čekajući kraj partije“. Čini mi se kao da sam napravio nešto testamentarno u vezi sa onim što hoću da kažem o Srbima na Kosovu. To su dvojica nesrećnih, izgubljenih ljudi koji čekaju, a znaju da se nikad neće pojaviti oni ‘naši’. Taj paradoks u kome Srbi žive dvadeset i pet godina, očekujući da ‘naši samo što nisu’ je za mene fascinantan.

Fascinantan mentalitet geta unutar koga čekate smisao koji neće doći, jer jedino što možete da uradite jeste da smisao uzmete u svoje ruke. To je kao da čekate da vam neko pročita bajku, a imate pred sobom knjigu, je l’? Tako da, ja sam već uradio to što je vezano za Kosovo.

Voleo bih da radim, na primer, sa Enverom Petrovcijem, voleo bih da radim nešto ozbiljno i voleo bih da se bacim malo u veliku literaturu. Na primer, Fausta bih voleo da radim, on je za mene značajan. I voleo bih da radim jednu predstavu koju sam počeo da pišem davno, pa sam lenj, naravno. Ona se zove „Kol’ko kraka ima petokraka?“. To je komad o tranziciji iz komunizma u ovo naše veselo, vedro kapitalističko društvo sa horovima bankara, jedan opšte široki mjuzikl. Počeo sam mnogo da volim da radim mjuzikle, zato što oni, kakvu god temu da stavite na dnevni red, taj cinički, ironijski otklon tragediji daju ‘jestivost’, da se ne udavimo u gutanju.

Kada govorite o mentalitetu geta, kako ste to nazvali, Srba sa Kosova, da čekaju da dođu ‘naši’, a trebalo bi sami da preuzmu stvar u svoje ruke. Šta to znači? Šta bi trebalo da urade?

To znači da Srbi sa Kosova za ovih dvadeset i pet godina čekaju prošlost da dođe, utirući sebi put u propast budućnosti. Čekajući prošlost, zanemaruju sopstvenu budućnost.

To je klasičan primer psihopatologije geta, imamo socijalni „dajte mi malo“ i ta naša kolektivna privremenost ovde, jer ‘verovatno ćemo brzo otići’.

To su one fasade o kojima ste govorili?

Tako je. Srbi žive u privremenosti i otud tolika agresivnost u svoj ovoj borbi. Jer, vidite šta oni sad nama rade. Oni predaju deo po deo Kosova, sve više svađajući nas, koji živimo ovde, sa našim komšijama Albancima.

Pazite to ludilo, umesto da bude, ako već predaješ – znači, valjda nas miriš? Ne, ne, oni nam predaju Kosovo. Znači tipična Ljotićevska fora. Oni ti predaju ingirencije Kosovu, debelo nas svađajući, gurajući nas u rat sa komšijama Albancima. To je stvarno suludo.

Tu govorite o zvaničnom Beogradu ili vlasti iz Beograda, je li tako?

Moglo bi se reći.

A kako vidite odnos Prištine prema Srbima sa Kosova?

On je bar otvoreno katastrofalan, nije ovako skriveno. Sada ovde imate, sa jedne strane, dogovorno predavanje institucija samo što se pravi galama da oni to otimaju, a to je sve posledica dogovora. Ovi u Prištini igraju na kartu šovinizma, a ovi u Srbiji igraju na kartu samoviktimizacije, a u stvari niti je ovaj heroj, niti je ovaj tamo iznenađen, nego su sve to dogovorili, samo što je lakše i lepše da to Albanci urade, jer onda ove Srbende za javnost ostaju Srbende. Potpuno besmisleno. Kao posledica – zatrovani su odnosi koji za dvadeset i pet godina ne mogu da se odtruju nikako.

I šta je recept da se odtruju?

Ja imam predlog. Znači, moraju načelnici naših udruženja naroda i naši direktori nacija da kažu ‘gospodo pomirite se ili dobićete batine’ i to je minut posla. Taman posla da narodi ne mogu da se pomire, kada se dogovore. Ali kako kaže filozofija – ‘politika je nauka odlaganja rešavanja problema, jer samo se tako drži vlast’.

I šta je Vama Kosovo danas, juna 2025. godine?

Muka, malter, lepak za pločice i postavljanje laminata. To je za ovaj vikend meni Kosovo, u dedinoj kući.

Koja se nalazi gde?

Sredska, Sredska samo ime kaže – centar.