Prisutnim vernicima se besedom obratio otac Andrej, iguman manastira Crna Reka, pozdravivši ih najradosnijim hrišćanskim pozdravom: „Hristos vaskrse!“
U besedi je otac Andrej govorio je o značaju dana u kojem se proslavlja pobeda života nad smrću i uteha koju je Gospod dao svojim učenicima.
„Subota u kojoj slavimo dan Vaskrsenja. Subota u kojoj slobodno možemo da pozdravljamo jedni druge sa hrišćanski najradosnijim pozdravom: Hristos vaskrse! Hristos vaskrse! Na današnji dan je Gospod Isus Hristos, pred svoje stradanje, utešio svoje učenike i utešio čitav svet. Dao im je do znanja da Njegovo stradanje prima radi našega spasenja. Pokazao je da je Gospodar života i slave. A pokazao je to javno, da bi svi videli, da bi svi čuli. Ranije, kada je vaskrsavao sina nainske udovice i Jairovu kćer, svima je govorio i zapovedao da nikome ne pričaju ono što su videli. Ovoga puta, međutim, javno, pred celim svetom, pred svim Jevrejima koji su se bili okupili, vaskrsava Lazara iz mrtvih“, kazao je otac Andrej.
Govoreći o simbolici Lazarevog vaskrsenja, otac Andrej je napravio paralelu sa sudbinom manastira Sveti arhangeli.
„Nalazimo se ovde u ovoj svetoj obitelji, koja po svojoj sudbini pomalo podseća na ono što se desilo Lazaru. Lazar je bio čovek koji je četiri dana ležao u grobu, i Gospod ga je vaskrsao. Ležao je četiri dana i već je počeo da se raspada, već je počela dekompozicija, već su crvi počeli da jedu njegovo telo, pa ipak ga je Gospod vaskrsao, ipak mu je dao život, jer kao što smo čuli u Jevanđelju, On je život i vaskrsenje, i ko u Njega veruje, ako i umre – živeće. Ova obitelj je bila gotovo izbrisana stotinama godina, pa je oživela. I ne samo ova obitelj – u našem današnjem vremenu, u novoj svetoj kosovsko-metohijskoj zemlji, Gospod nas teši mnogim ovakvim primerima, mnogim malim vaskrsenjima, pre velikog svoga Vaskrsenja.“
On je podsetio i na obnovu Prizrenske bogoslovije nakon razaranja 2004. godine.
„Tu je i Prizrenska bogoslovija. Ja sam bio tamo neposredno posle razaranja 2004. godine. Ona je bila u strašnom stanju. Bilo je to mešavina memle i gareži, i nažalost urina, jer su zli ljudi dolazili da je skrnave. I tada kada sam to video, često to ispovedam, smatrao sam da je zauvek zapečaćena, kao što je bio zapečaćen Lazarev grob, sudbina Prizrenske bogoslovije. Pa ipak, desilo se nešto čudesno, desilo se čudo Božije – i ko kaže da to nije čudo Božije, taj zaista ne zna šta je čudo. Vaskrsla je Prizrenska bogoslovija“, istakao je otac Andrej.
Na kraju, poručio je da vernici treba da čuvaju veru i nadu uprkos iskušenjima.
„I zato, i kada nas snađu nevolje i iskušenja, ne treba da očajavamo, nego da se sećamo Lazarevog vaskrsenja i svih ovih malih vaskrsenja kojima smo svedoci, koje oko sebe posmatramo. I da i mi, kao Marta, kažemo: verujemo, Gospode, da si Ti vaskrsenje i život“, rekao je na kraju otac Andrej.
Nakon liturgije sveštenstvo, monaštvo i vernici okupili su se oko trpeze ljubavi u manastirskoj trpezariji.
