Na Kosovu, u opštinama gde Srbi čine većinu stanovništva, tokom 2025. godine kontinuirani kulturni program postojao je u svega nekoliko ustanova, odnosno organizacija. U većini je bio privremen i povremen, kao i deo njihovog naziva – „sa privremenim sedištem u…“. Pored (nekadašnjih) državnih kulturnih institucija i jedne privatne, i neke nevladine organizacije organizovale su ponekad kulturne događaje u koje uključuju i pojedine srpske umetnike, više vodeći računa da ne naruše političke agende donatora, nego da svojim sunarodnicima pruže uvid u stvaralačke potencijale savremene srpske i svetske kulture i umetnosti, piše Aleksandar Dunđerin za Kim radio u tradicionalnom godišnjem osvrtu na dešavanja u kulturi.
Institucije kulture Republike Srbije, i dok su bile otvorene, nedovoljno su bile funkcionalne bez adekvatnog prostora, tako da je i nakon njihovog zatvaranja malo ko primetio kulturnu prazninu. Kao da nikome, čak i u Severnoj Mitrovici, koja je (još uvek) univerzitetski grad, ne smeta što ne postoje biblioteke, muzeji, galerije, pozorišta, bioskopi; što je svakodnevni kulturni život u gradu sveden, bukvalno, na male i zabačene ćoškove. Zar je moguće da grad koji ima toliki procenat omladine i studenata nema potrebu za više kulturnih sadržaja i prostora? Ili su Srbi, zatočeni decenijama u jednoumlju, oportunizmu i samodovoljnosti, neshvaćeni i neprihvaćeni od drugih i drugačijih, izgubili i poslednji deo grada na Kosovu?
Pravnica Milena Jevtić opisuje takvo stanje terminom „kulturni genocid“, i tako naslovljava svoj autorski tekst za Radio Kontakt Plus. Ovaj pojam prvi je oblikovao 1944. godine Rafael Lemkin kao jednu od komponentni gencoida, a prva ga za opis situacije na Kosovu upotrebila pomenuta autorka naglašavajući da „uništenje kulturnog identiteta naroda nije ništa manje od ubistva tog naroda – samo se izvodi tiše, čistije, bez dima i krvi“. Čak i da je tačno da je nad Srbima na Kosovu počinjen „kulturni genocid“ (ili da je u toku), on je dobrim delom posledica i oportunizma i licemerja srpske kulturne i inetelektualne elite koja je zarad kratkoročnih interesa i konformizma odustala najpre od kritičkog promišljanja stvarnosti, stvaralačkog susreta sa neistomišljenicima, a naposletku i od slobode i pobune, bez kojih je nemoguće očuvati kulturni identitet jednog naroda.
Srpskoj kulturi na Kosovu, kao i bilo gde drugde, danas je potrebna svest o značaju tradicionalnih vrednosti i kulturne baštine, ali joj je neophodan i kulturni dijalog sa drugim narodima, važno je da se kreće i u mitopoetskom, ali i u realno-istorijskom prostoru. Ali su joj, pre svega, potrebni stvaraoci čije su umetničke prakse autentično svedočanstvo njene posebnosti u okvirima svetskih kulturnih tendencija 21. veka.
Paradoksalno je da u ovako specifičnoj i kompleksnoj situaciji na Kosovu postoje takvi umetnici i umetnički projekti; oni su zaslužni što, uprkos svemu, i 2025. godinu ispraćamo sa svešću da nije još uvek sve izgubljeno, da „kulturni genocid“, barem za sada, nije do kraja izvršen.
Nema seoba, smrti i izbeglica
Jedan od kulturnih događaja koji je obeležio 2025. godinu jeste izlazak iz štampe knjige izabranih i novih pesama „Miris anđela“ kojom se Živojin Rakočević posle petnaest godina vratio poeziji. Pre ove, Rakočević je objavio pet pesničkih knjiga – „Bogu dušu“ (1994), „Žitije kamena“ (1995), „Čekajući metastazu“ (1996), „Povratak u katakombe“ (1998) i „Glad“ (2010) – tako da „Miris anđela“ pruža mogućnost čitaocima da se upoznaju i sa većim brojem ranijih antologijskih pesama i stihova ovog autora, u izboru koji je priredio pesnik i kritičar Žarko Milenković, a koje su do sada bile nedostupne široj čitalačkoj javnosti, pogotovo izvan Kosova.
Odgovornost za to što je ova poezija skrivena od javnosti snosi i sam autor koji je u prethodnim decenijama života najviše pažnje posvetio opstanku i razvoju srpskih medija. Zahvaljujući predanom i istrajnom radu na izuzetno važnim kulturnim, političkim, nacionalnim i verskim pitanjima, Rakočević zasluženo nosi epitet jednog od značajnijih srpskih intelektualaca, hroničara i novinara današnjice, podnoseći hrabro i trpeljivo da često prima pohvale i nagrade od nesitomišljenika, a pokude i osude od istomišljenika. Turbulenta društveno-politička situacija u čitavoj Srbiji, a pogotovo na Kosovu prethodnih decenija, primorala je pesnika da istinu o svetu saopštava u ulozi direktora doma kulture, predsenika udruženja novinara, medijskog i kulturnog radnika, iako je tu istinu preciznije, tačnije i smsilenije izražavao stihovima.
U poeziji Živojina Rakočevića, i staroj i novoj, prožimaju se hrišćanska pravoslavna misao i egzistencijalistička filozofija; utisak je da se pesme kreću od jedne do druge krajnosti, uvek ostajući duboko religiozne, ponekad i apofatičke. U pitanju je poezija nastala pod direktnim uticajem pravoslavne teološke misli, ona iskazuje težnju za ovaploćenjem carstva Božjeg na zemlji, usled čega dolazi do razapetosti lirskog subjekta između saznanja neovaplotivosti tog carstva i spoznaje da je ono, ipak, moguće. To tipično slovensko nezadovoljstvo, posledica dualnog modela „sveto-grešno“ i „dobro-zlo“, odnosno zagrobnog sveta pravoslavnog srednjovekovlja koje je podeljeno na pakao i raj, i ne ostavlja mesto za sredinu, prisutno je u svim pesničkim knjigama Živojina Rakočevića.
Priređivač Žarko Milenković ističe u pogovoru knjige da „ovaj pesnik uvek u pozadini ima na umu dve velike književne teme, život i smrt, odnosno njihovih pandana, tame i svetla, u najrazličitijim preplitanjima i začuđujućim konstrukcijama“. Rakočevićeva poezija jeste istina o večitoj borbi erosa i tanatosa, bilo da govori o ljubavi, porodici, ratnim stradanjima, stidu i sramoti, ili slika dinamiku identitetskih preobraženja.
Nove pesme tematizuju izbeglištvo, čoveka bez egzila, stranca, u čijem se životu „smenjuju ništa i strahota“. Osećaj stradalništva pojačava i prisustvo starozavetne biblijske ličnosti Jova, a još više refrenski stihovi „umrije Jov star i sit Života“ (ciklus „Izbjeglička istorija“), koji ukidaju mogućnost spoznaje da je Božja ljubav postojeća, ali alogična. Takođe, i prisustvo Miloša Crnjanskog i njegove „Druge knjige seoba“ u pesmi „Majka izbeglica“ (ciklus „Pevanje pećkoj majci“), poslednjoj pesmi u knjizi. Taman kada čitalac pomisli da će se suočiti sa najstrašnijim rečenicama srpske književnosti („Ima seoba. Smrti nema!“), kojima se završava „Druga knjiga Seoba“, ali i nada da će se (izbeglička) lutanja srpskog naciona ikada završiti, Rakočević ličnost ovog pisca, oksimoronski, spaja sa pećkom majkom. Zašto? Zato što jedino u njoj „nema seoba, smrti i izbeglica“.
Nudi li „Miris anđela“ spasenje ili ništavilo? I jedno i drugo smešteno je između korica ove knjige. Da li ćemo u stihovima prepoznati spasenje ili ništavilo, zavisi i od toga koliko smo prostorno, ali i telesno, umom i srcem, udaljeni od Peći i Patrijaršije; ili koliko smo bliski Crnjanskom. U toj ideji sadržana je najsnažnija pesnička provokacija Živojina Rakočevića.
Spontani pobačaj kao tabu tema
Još jedna pesnička knjiga objavljena na Kosovu konkuriše za kulturni događaj godine, barem kada je srpska književnost u pitanju. Reč je o zbirci pesama Aleksandre Jovičić Đinović „Dok ne postanem kost“. Ovo je njena četvrta knjiga pesama. Prethodne tri – „Lutanja“ (2018), „Naše male smrti“ (2020) i „Tridesete nisu ono što smo zamišljali“ (2022) – već su svrstale Jovičić Đinović među srpske autore na Kosovu koji su tokom ove i prethodne decenije napravili otklon od „kosovske epske legende“.
O tim novim tendencijama i promeni paradigme u srpskoj literaturi na Kosovu najpreciznije je pisao Uroš Z. Đurković, posmatrajući savremenu pesničku scenu u odnosu na relaciju između iskustvenog i tekstualnog, ali i u odnosu na komunikaciju sa nasleđem srpske književnosti: „Poštujući sve ono što predstavlja simbolički kapital kosovske epske legende, koji teško da može da se preceni, primećujemo da komunikacija sa tim nasleđem nije nužna. To ne znači da je nepoželjna, već da nije neizostavna. Oslobađanje recepcije od utabanih puteva kojima samo potvrđujemo sopstvena (pred)ubeđenja, doprinos je afirmaciji otvorenosti književnosti, što je jedna od ključnih odlika ‘konstituisanja estetske konkretizacije dela’“.
Knjiga „Dok ne postanem kost“, kako ističe jedan od recenzenata Srđan V. Tešin „jeste uistinu memorijska crna kutija traumatičnih iskustava: o umiranju, o patnjama, o progonstvima, o košmarnom sazrevanju, o promašenim prilikama, o pogrešnim izborima, o izdaji tela, o tome kako ne postati svaka peta žena, o damarima i iskušenjima ljubavi, o onome što nikne, pa uvene, o utešnim frazama, ali najpre o odluci lirskog subjekta da piše bez zadrške i kalkulisanja“.
Ipak, ova pesnička zbirka mogla bi poneti i epitet knjige godine u ukupnoj literaturi pisanoj na srpskom jeziku, pre svega zbog prvog ciklusa „Revizija i ostali eufimizmi“. Taj ciklus je i pre objavljivanja knjige izazvao značajnu pažnju proučavalaca književnosti. Tako Sonja Veselinović u studiji „Mater, materica, materina: reprezentacija majčinstva u poeziji savremenih srpskih autorki“ izdvaja Jovičić Đinović kao pesnikinju koja pozicionira teme majčinstva i trudnoće.
Veselinović u knjizi „Dok ne postanem kost“ uočava novu, kompleksnu temu gotovo neprisutnu u srpskoj poeziji, „osobito iz ženske perspektive“, temu spontanog pobačaja. „Čitav prvi ciklus ‘Revizija i ostali eufemizmi’“ – koji je nastao 2023. i u koji je Sonja Veselinović imala uvid i pre objavljivanja ove knjige – „posvećen je ovom traumatičnom iskustvu gubitka, o kojem se vrlo slabo govori u javnoj sferi i ignorišu se njegove psihičke posledice. Spontani pobačaj je u mnogim kulturama tabu tema zbog liminalnosti preminulog fetusa i žene koja ga nosi, te zbog toga što preispituje ‘dragocene narative o prirodnom toku individualnog razvoja i… naše pretpostavke o sposobnosti biomedicine da osigura da trudnoće i bebe ostanu na ovom predviđenom putu’“, zapaža Veselinović, i zaključuje: „Pisanje Jovičić Đinović tako znači prekidanje tišine i saopštavanje gubitka, teskobe i osećaja krivice“.
Pisanje Jovičić Đinović dokazuje i to da iskrena poezija, ona koja, hrabro, ogoljeno, prenosi na papir proživljeno iskustvo, uvek nalazi put do čitalaca, i nikog ne može da ostavi ravnodušnim.
U sveobuhvatnom ništavillu
Pored pomenute dve knjige, i dva filma rađena na Kosovu svojom vrednošću i značajem daleko premašuju lokalne i regionalne okvire.
Film „Sprzm 20.26“ autora Gorana Avramovića i Igora Vukovića, rađen punih pet godina, trebalo je, po prvobitnoj ideji, da bude film o snimanju filma „Sporazum“ (2016), prvog srpskog celovečernjeg igranog film snimljenog na području Kosova nakon 1999. godine. Naposletku postao je zasebno ostvarenje, aktuelnije, dinamičnije i provokativnije, potpuno drugačije od filma zbog kojeg je nastalo i u cilju čije naknadne popularizacije je i osmišljen. Zato je i naslov ovog filma produžen dodatkom „nije samo film o filmu“. O čemu je zapravo reč?
Pojava pisca i novinara Predraga Radonjića na Kosovu, odnosno njegov višedecenijski rad u srpskim medijima i kulturnim organizacijama, bio je dvostruko dragocen – kako za razvoj ovdašnje srpske filmske produkcije, tako i za pokušaj stvaranja autentičnog scenarija. I pored toga što je po vokaciji pisac, Radonjić je pažnju šire javnosti privukao novinarskim radom, kao i radom na televizijskim reportažama i dokumentarnim filmovima. Poslednji u nizu Radonjićevih filmova je celovečernji igrani film „Sporazum“ (2016), nastao na osnovu njegovog originalnog scenarija. Upravo je taj scenario možda i značajniji u umetničkom i kulturološkom smislu od samog filma, za koji je uglavnom isticano da je važan jer je prvi kosovski u srpskoj produkciji, rađen na autentičnim lokacijama, u znatno otežanim bezbednosnim okolnostima, bez većih finansijskih sredstava.
Ova priča, koja u fokus stavlja odnose između Srba i Albanaca posle rata 1999. godine, možda i jeste, sa stanovišta filmskog jezika, skromna i prikazana u bespogovorno veristički doslovnom ključu, ali, ako se pažljivije pročita Radonjićev scenario, uočava se da se srpska književnost retko suočava sa ovako višeslojnim tretiranjem kosovskog problema, ne oslanjujući se ni na jedan od prisutnih stereotipa. To što je ova filmska priča u velikoj meri faktografska i dokumentaristička, oslonjena na već istrošene obrasce realističko-naturalističke doktrine (kadriranje, montaža), delom je razlog doslednog autorskog stilsko-poetskog opredeljenja (Radonjić veruje da je istina ne samo etička, nego i estetička kategorija), a delom i rezultat činjenice da je scenario nastao po istinitom događaju (kao predtekst je poslužio jedan sudski slučaj), koji je obogaćen i ličnim iskustvom sagledavanja stvarnosti, nastalog kroz decenije novinarskog rada autora.
Pri tome, jedan realan događaj postaje povod za niz tragičnih situacija u kojima tragični junaci – unutar globalnog odnosa između Srba i Albanaca prožetog mržnjom, nepoverenjem, lažnim pomirenjem – izgrađuju veoma specifične, nijansirane i suptilne odnose. Ti odnosi su tako složeni, upravo zato što scenario nije napisan pojednostavljeno (ni u pogledu karakterizacije likova, njihove psihološke i socijalne motivacije, niti u pogledu dijaloga, odnosno dramaturgije), već sadrži pre elemente metafizičkog realizma, koji obezbeđuje mogućnost da se lična drama pojedinaca, kao i ukupna sudbina naroda, sagledaju iz različitih filozofskih uglova (pravoslavnog, egzistencijalističkog) i iz više aspekata (psihološkog, socijalnog, političkog, ekonomskog, vojnog). „Sporazum“ tako postaje univerzalna tragična priča koja junake dovodi u iskušenja da preispitaju temeljne pretpostavke hrišćanskog i humanističkog nasleđa. Ima li rešenja? Imajući u vidu naslov scenarija i filma, a, s tim u vezi i to da glavni junak do kraja ćuti, rešenje, očito, nije u Briselskom sporazumu potpisanom 2013. godine.
Tu je Radonjić stao, a nastavili Goran Avramović i Igor Vuković, kombinujući inserte iz igranog filma „Sporazum“ i dokumentarne kadrove kosovske stvarnosti proteklih godina. Rezultat je neverovatan – kroz ispovesti protagonista proizilazi da je politička realnost nadmašila maštovitost filma, postala umetničkija od fantazije. Ono što se desilo nakon završetka „Sporazuma“, toliko je tragičnije, nepravednije, neljudskije, besmislenije, da je Radonjićev film iz godine u godinu gubio aktuelnost, sve do trenutka da se čini kako predstavlja slabu, eufemističku reakciju na društvena zbivanja u ovom delu sveta.
Očito svesni svega toga, autori „Sprzm 20.26“ izbacili su iz naslova sve vokale, a brojeve koji označavaju godinu razdvojili tačkom, svesno pretvorivši i „Sporazum“, ali i sporazum, u jedno zvučno ništa koje može da obitava u svakoj, a ne samo 2026. godini. Gledajući ovaj film postaje jasno da vreme i prostor više, za Srbe na Kosovu, ne znače ništa, sabijeni su u jedno sveobuhvatno ništavilo koje ih je progutalo, u niz kadrova, niz događaja, koji više nemaju nikakvog smisla, ne mogu da se povežu u smislenu, logičnu celinu, uzročno-posledični niz. Laž je imala publiku, i pobedila je, istina je imala cenu, bila je previsoka da se prihvati jer nije mogla da se podnese, i sada smo tu gde jesmo, ostaje nam samo da ostavimo budućim generacijama kakvo-takvo svedočanstvo da će razumeti užas koji nas je zadesio. A neće.
Od izuzetnog je značaja da je žiri XIV Festivala dokumentarnog filma i televizijskih formi GRAFEST (Ivana Vanovac, Đorđe Jevtić i Siniša Kostić) odlučio da baš ovom filmu dodeli prvu nagradu, jer u pitanju je jedno od najkvalitetnijih umetničkih ostvarenja koje je ikada prikazano na ovom festivalu u Gračanici.
Bezgranični svet marginalizovanih priča
Još jedan igrano-dokumentarni film rađen na Kosovu, u okviru Mitrovičke umetničke rezidencije, postigao je zapažen uspeh, i to ne samo u širem regionu, nego i na evropskim filmskim festivalima. Film reditelja Marka Grbe Singha „Mitrovica podeljeni grad“, u kojem glavne uloge tumače Mitrovčani, glumica Snežana Džogović i naturščik Blendi Kabašaj, 2025. godine prikazan je u takmičarskim selekcijama čak četiri filmska festivala – u Kotbusu (Nemačka), Lisabonu (Portugal), Prizrenu (Dokufest) i Beogradu (Festival autorskog filma).
Film na veoma specifičan način tretira Mitrovicu kao grad koji je etnički podeljen između Srba i Albanaca. Pejzaž mesta zaleđenog sukobom prožet je dvema pesmama koje tematizuju smrt majke. Dvoje ljudi izgubljeni su u ruševinama, dok pored njih cvetaju trešnje.
Marko Grba Singh na maestralan način dvostruko izneverava horizont očekivanja publike. Oni koji očekuju prepoznatljive kadrove podeljenog grada (most, simbole severnog i južnog dela grada, spomenike, crkve, džamije), iznenađeni su što junaci kazuju stihove na marginama humaniteta, izvan gradskog, urbanog jezgra. Ti kadrovi mogli su biti snimljeni bilo gde. Oni koji, pak, očekuju film kao rezultat multietničkog projekta, zgroženi su idejom da junaci, svako za sebe, svako na svom đubrištu, bez mogućnosti da se susretnu, imaju samo jedan zajednički imenitelj – gubitak. Gubitak majke. Ali, bez svesti da ih to povezuje. Nema ni sukoba, ni pomirenja.
U pitanju je snažan, duboko promišljen i umetnički izuzetno delikatan lirski eksperimentalni poduhvat koji istražuje političke, kulturne i ljudske slojeve kroz inovativne filmske prakse. Vizuelna dramaturgija, poetski tekst i zvučni narativ osmišljeni su besprekorno precizno, gluma je svedena, bez bilo kakvih ekspresija, iako je sadržaj izgovorenih stihova patetično emotivan. Na taj način ostvarena je osnovna namera autora da fokus ne stavi na geografske granice već na bezgranični svet marginalizovanih pejzaža i priča.
Između nacionalne propagande i kritike patriotizma
Nažalost, srpska muzička, scenska i likovna scena na Kosovu protekle godine nije imala dela koja bi mogla po dometu, značaju i vrednosti parirati pomenutim književnim i filmskim ostvarenjima.
Pažnju javnosti i pozorišne kritike 2025. godine privukla je predstava srpske drame Narodnog pozorišta Priština (sa privremenim sedištem u…) „Kosovski ciklus“ koja, kroz recital, performans i savremeni ples, oživljava u novom interpretativnom ključu ovdašnje narodno stvaralaštvo, odnosno narodnu epiku.
Reditelj Nikola Zavišić na prvi pogled uspeo je da izmakne iskušenjima – niti je glorifikovao Kosovski boj i njegove žrtve, niti je pribegao dekonstrukciji istorije i mita. Nema u predstavi ni patetike ni ironije. „Kosovski ciklus“ nije ni nacionalna propaganda ni kritika patriotizma. To jeste pokušaj sagledavanja prošlosti u današnjoj vizuri, pokušaj preispitivanja temeljnih čovekovih pitanja između neba i zemlje, istraživanje onog ljudskog između heroja i žrtve, između istorije i lirike. Ali, neuspešan pokušaj. Da bi se to razumelo, mora se spoznati Kosovski zavet Kneza Lazara. Spoznati suština izbora između carstva nebeskog i carstva zemaljskog, suština stradanja, vernosti sebi, suština otpora, kompromisa koji vodi do gubljenja kulturnog identiteta. Sve to ne mora se tretirati patetično i tendeciozno, može se poigravati, dekonstruisati, ironisati, biti ciničan i sarkastičan, ali je besmisleno praviti „Kosovski ciklus“ bez određenja prema kosovskom zavetu, kosovskoj misli, kosovskom opredeljenju, makar se te vrednosti i problematizovale.
Sve malobrojnija urbana publika sa oduševljenjem je prihvatila pojavu novog benda u Mitrovici. Iako je bend Something Went Wrong („Nešto je krenulo po zlu“) nov, čine ga iskusni muzičari – Ilda Krama (vokal i tekstopisac), Džemil Zaim (gitara i produkcija), Miloš Milović (bubnjevi), Savica Milović (klavijature i prateći vokal) i Nemanja Mišić (bas). Njihov album „Daleko“, kojeg čini pet autorskih pesama, jeste donekle osveženje, pokušaj da se pobegne od tvrdog zvuka, od panka po kojoj je, pre svega zbog „Škarta“ i „Hosenfefera“, mitrovička muzička scena prepoznatljiva, ali tekstovi pesama i muzika, ipak ne odlaze dalje od već mnogo puta slušanog jugoslovenskog pop-rok zvuka. I dok je muzička produkcija skoro besprekorna, video-spotovi koji su plasirani preko njihovog Jutjub kanala ne prate kvalitetom tekstove i muziku pesama.
SWW je dokaz i da Mitrovička rok škola, bez obzira na duh vremena i osipanje urbane omladine, još uvek jeste bitan kutak stvaralačkog susreta, ključno mesto za neformalno obrazovanje talentovanih muzičara, prostor slobode, u kojem će podjednako biti tretirani različiti muzički stilovi. To je mesto gde se još uvek, uprkos svemu, održava muzički festival „Pirit“, i čuva urbani duh grada.
I pored velikog broja izložbi i likovnih kolonija, od kojih su neke bile izuzetno kvalitetne (Mitrovička umetnička rezidencija, aktivnosti Galerije umetnosti Priština sa privremenim sedištem u…, Dom kulture „Stari Kolašin“ u Zubinom Potoku), one su više predstavljale nacionalne i svetske vrednosti u likovnoj umetnosti, a manje su pružale uvid u domete lokalne likovne scene. Ove godine pažnju su privukli najviše radovi studenata ovdašnjeg Fakulteta umetnosti, pre svih Živkice Jancić i Stefana Boškoćevića.
Prodaja magle – realnost ili umetnički projekat
Ipak, srpski kulturni događaj koji je obeležio 2025. godinu na Kosovu, doneli su, opet potpuno neočekivano – studenti.
Najpre, deo studenata koji pohađaju fakultete nekadašnjeg Prištinskog univerziteta (sa privremenim sedištem u…) jedini su izgleda u društvu shvatili da kulture nema bez pobune, pa su početkom godine slobodu, prisutnu po kulturnim ćoškovima grada, izveli na centralne ulice. Jednoumlje je, barem na trenutak, iščezlo.
Potom su, razumevši značaj kritičkog promišljanja stvarnosti i polemike, odlučili da pokrenu časopis „Gazimestalno“, nezadovoljni sadržajem i uređivačkom politikom jedinog postojećeg studentskog glasila „Dr Filstud“. Prvi broj časopisa objavljen je i promovisan tokom 2025. godine, ali kvalitetom (tekstovi, dizajn, uređivanje) ne zaslužuje da mu se ovom prilikom pokloni veća pažnja.
Studenti su, ipak, postigli zacrtani cilj – zainteresovali su širu javnost, svoje kolege i profesore, i uz neophodnu pomoć i podršku starijih kolega, drugi broj časopisa, čiji se izlazak iz štampe očekuje početkom 2026. godine, nesumnjivo će biti bolji, zreliji, profesionalnije oblikovan, pa će verovatno i obogatiti siromašnu umetničku periodiku na Kosovu. Ove godine ona je obogaćena i časopisom za umetnost, kulturu i društvena pitanja „Stari Kolašin“ čiji je izdavač istoimeni dom kulture iz Zubinog Potoka.
A onda je, posle dva nedovoljno uspešna pokušaja da utiču na kulturni život i kulturne navike svojih sunarodnika, krajem godine kao grom iz vedra neba odjeknuo njihov multidisciplinarni umetnički projekat, po obimu i satiričkom potencijalu originalan i do sada neviđen na Balkanu. Studenti su, naime, odlučili da prodaju maglu. Dobili su štand u okviru Noćne pijace u Mitrovici, i prodali znatiželjnim posetiocima desetine praznih tegli „Mitrovačke magle“. Bilo je onih koji su razumeli satiru, kojima se „Mitrovačka magla“ dopala kao fazon, proizvod koji može biti duhovit poklon za predstojeće praznike, ali su mnogi ljudi gledali zbunjeno u studente koji su hteli da im uvale praznu teglu za „samo“ 4 evra, pri tome bivajući krajnje ozbiljni, na momente kao da su izašli iz reklamnih spotova najvećih svetskih kompanija.
Na deklaraciji koju su delili uz teglu pisalo je da je proizvođač „Mitrovičke magle“ „Tmurno i sinovi“, preduzeće koje je, za sada privremeno raseljeno, očito čekajući teritoriju gde će moći nesmetano da prodaje maglu. „Mitrovička magla“, istakli su studenti, idealna je za umetnike, administrativne radnike i političare koji imaju potrebe da zamagle situaciju. U toj magli, kao nigde na svetu, harmonično su uravnoteženi sveža, gusta magla, olovo (iz Trepče), ugalj (iz Obilića), osiromašeni uranijum (u tragovima) i prstohvat misterije. Pored ovih netipičnih sastojaka, „Mitrovička magla“ u svom sastavu sadrži i univerzalne vrednosti, kao što su politička nejasnoća i prirodna zbunjenost stanovništva. Zbog pojedinih specifičnih sastojaka kupci „Mitrovičke magle“ upozoreni su da proizvod može izazvati pojačano maštanje, lutanje po gradu i nenajavljene filozofske razgovore sa prolaznicima.
No, sve to bio je samo početak. Usledili su video-zapisi sa lica mesta, kao i medijski izveštaji koji, čak iako nisu želeli da budu produžetak života ovog satiričnog umetničkog projekta, to jesu (ne)svesno postali. Prenošeno je i isticano da je prodaja magle postao najunosniji biznis u svetu, posebno na Balkanu. Navođeno je u medijskim izveštajima da je među istaknutim političarima, prosvetnim i zdravstvenim radnicima, umetnicima, intelektualcima, trgovcima, novinarima, ogroman broj prodavaca magle. Zbog toga, preneli su mediji, ovaj biznis nije legalizovan nigde u svetu, te je većina državnih institucija, velikih multinacionalnih kompanija, nevladinih organizacija, prinuđeno da funkcioniše na crnom tržištu, kako bi zadovoljilo sopstvene potrebe i potrebe građana.
Kolektivno se došlo na ideju da bi prodaja magle mogla bi biti put ka pomirenju zavađenih nacija na Balkanu. Apelovaće se na predstavnike međunarodne zajednice koji trenutno borave na Kosovu da promene strategiju i da počnu ulagati u prodaju magle, jer je to zajednički imenitelj svim narodima koji žive na Balkanu, pa i u čitavom svetu.
Iz svega ovoga proizišlo je da su, razumevajući promene koje su zahvatile svet, a poznajući mentalitet ljudi, pogotovo svojih sunarodnika, studenti sa Kosova prepoznali signale pre drugih, te odlučili da reaguju pre nego što situacija postane očigledna. Zato je jedna od njih, Milena Jevtić (ista ona pravnica sa početka teksta, koja je u međuvremenu uplovila u svet umetnosti) odlučila da brendira proizvod i započne borbu za legalizaciju prodaje magle. O svemu tome upravo se snima i dokumentarni film.
U ovom umetničkom projektu učestvovaće svi. Čak će i državne institucije morati da upišu u registar privrednih subjekata i preduzeće za prodaju magle, ili da ga uz, adekvatno pravno obrazloženje, ne upišu; i to je nastavak ovog umetničkog projekta. Mediji će ili ćutati o dešavanjima, ili objavljivati saopštenja; šta god odlučili, to će biti izraz njihove (ne)slobode. Društvene mreže će, svakako, eksplodirati.
Ovaj umetnički projekat, kao nijedan do sada, ušao je, odnosno ulazi, u sve sfere društva, dokazujući da su život, stvarnost, umetničkiji od same umetnosti. Jer prodaja magle jeste društvena, stvarnosna, realno postojeća pojava. Ali kada se to javno saopšti, onda postaje umetnički projekat. U čemu je tu problem? U svemu.
*Autor je književnik, urednik umetničkog programa u Privatnom kulturnom centru „Akvarijus“
