„Da se ne uspe nije bila opcija“ – ovako je svoj put do Strazbura po pravdu sažeo u pola rečenice dvadesetčetvorogodišnji Luka Đelić iz Kosovske Mitrovice, jedan od 80 biciklista epohalne Ture do Strazbura. Vaskršnje praznike ovaj apsolvent Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, Odseka za grafički dizajn, i sam jedan od organizatora ture, provodi sa porodicom u gradu na Ibru, a u Strazburu je sa ponosom predstavljao svoj grad.
Bicikl za put od preko 1.400 km, ovaj mladić je nabavio samo par dana pred polazak. Priznaje da je za njegove roditelje, ali i za njega, čitav put bio veliki rolerkoster, ali i to da ne bi bilo Ture do Strazbura da nisu „imali leđa“: „A to je naš narod i ljudi koji nas dočekuju sa tolikom ljubavlju i emocijama“.
Porastao je kao čovek, kako kaže – grleći u dijaspori one koji su im do juče bili daleko, i o kojima smo im mi stariji govorili drugačije, a sada je uvideo da bez obzira na to iz koje zemlje EX-YU prostora da dolaze, svi dele zajedničku sreću i tugu, priče i istoriju.
„To ne menja samo moju svest, nego verujem da menja i njih duboko, zato što grleći jedni druge, prenosimo nešto što je falilo svih ovih godina“, kaže Luka.
Sanjam okretanje pedala
Utisci se nisu slegli.
„Još uvek procesuiram sve što nam se dogodilo. Gotovo je nestvarno da sam u sopstvenom gradu, ali prvenstveno je nestvarno da sam se vratio. Imam osećaj da sam i dalje na bicikli, da i dalje verglam, tako da biće potrebno dosta vremena da se slegnu utisci“, priča.
Sanjaš okretanje pedala?
„Redovno. I sanjam sve što smo prešli, predele – brda. Utisak koji stičem i u razgovoru sa kolegama je da niko od nas ne zna šta će sa svojim životom trenutno, jer smo navikli na konstantan režim okretanja pedala.“
Luka je zaljubljenik u biciklizam. U Strazbur je krenuo nakon što je u odvozao prethodno i do Niša – 380 kilometara, a jedino ranije iskustvo koje je imao iole približno većim rutama, jeste posao biciklističkog kurira.
Nije znao šta ga na ovom putu zapadnom Evropom očekuje, kao ni to da li će mu telo izdržati. Međutim, znao je jedno:
„Ono što me vodilo, a to je zaljubljenost u čistu ideju da mi možemo da vratimo naše demokratske okvire unutar Srbije u normalu“.
Priseća se da mu je više njih uoči puta postavljalo pitanje da li će izdržati da okreće pedale 13 dana i to na teškoj ruti, a da je on odgovarao – videćemo. Priznaje da je imao borbu sa sopstvenim pomislima, kao i sa bolovima u telu, da je bilo „stani-pani momenata“, kada je pomišljao i da odustane.
„Ali prevelika želja za ostvarivanjem takvog cilja je nadigrala taj logički trenutak kada razmišljam – predstoji mi sada povreda tetive i ligamenata – i nastavljao sam dalje bez obzira na sve.“
Novakov mentalitet&Oko sokolovo
I baš ta ideja ga je vodila kroz najteži deo puta. I Luka, kao i ostali momci i devojke, svedoči da je to bio put ka Đeru u Mađarskoj, bez pratnje policije, sa lošim putevima i vetrovima od 40 km na sat, koji su, kako svedoči, udarali frontalno i bočno.
„Ne znam kako u naletima takvog vetra nisam pao sa bicikle. Kada smo došli u hotel imao sam jak napad hipotermije i nisam znao da li ću nastaviti sutra. Ali opet kažem: Sve što se desilo telesno i što je bilo logično da se uradi za svoje telo, nadigrao sam nekako sopstvenom željom i voljom da nastavim dalje. Smatram da su za jedno ovakvo putovanje potrebni čelična volja, jedno veliko zajedništvo koje smo imali, i uzajamno se bodrili i da ovo niko od nas pojedinačno sam ne bi mogao da uradi sopstvenom inicijativom iz čiste zabave.“
Tim pre su im teško pale optužbe da su otišli u „turističku turu“, da su „ubacivali bicikle u kombije“, da im je „Novak Đoković kupio bicikle“, ali se na to nisu obazirali.
„A i ako se jesmo obazirali, više je bila neka dodatna motivacija da stignemo tamo gde smo se uputili – u Strazbur“.
Luka priznaje da mu je žao zbog medijskih zloupotreba Novakovog lika i dela kada je objavljena lažna vest da im je on kupio bicikle, kako bi se naškodilo, smatra, i studentima i njima.
„Meni je veoma žao što se to desilo jer ja bih veoma voleo da se sve ovo odigrava mnogo čistije nego što to jeste sada, ali to je moja dečja želja da želim da sve bude ispravno.“
Sami studenti su otvoreni za uspostavljanje kontakta sa najvećim teniserom, a pre svega da nauče nešto od njega:
„O sportu, o psihološkoj snazi koju on ima a koju pokazuje u svojim mečevima“, ređa Luka.
Pomoglo je i to što su okrećući pedale tokom čitavog dana, bili isključeni sa interneta, ali je presudna snaga uma.
„Sve moje kolege su imale mentalitet jednog Novaka Đokovića, koji je preko potreban da bi se ovakav cilj ostvario. Tako da sve i da smo čitali uporedo i vozili, mislim da nas ne bi dodirnulo, jer mi znamo za šta se borimo i šta smo uradili.“
Za njihov podvig znaju kamere onih televizija koje su ih pratile na tom putu, pre svega N1, Nove S i Insajdera, ali i brojni međunarodni mediji, i na prvom mestu:
„Naš narod, kako u Subotici, tako u dijaspori; inostrani narodi – Mađari, Austrijanci, Nemci, Francuzi, njihove televizijske ekipe. Dokaza ima mnogo, a oni koji ne žele da nam veruju, ja sam sa tim sasvim u redu“.
I baš u Subotici su ih dočekali sa onim što ih je, prema svedočenjima Lukinih saboraca, motivaciono posebno ‘opremilo’ za put: Majice bicikliste stopljenog sa likom srpskog Oka sokolovog – Dragutina Matića, najpoznatijeg srpskog ratnog izviđača iz Velikog rata, ovekovečenog na fotografiji Samsona Černova, nastaloj pre 111 godina negde na Drini.
„Na Mačkovom kamenu“, dopunjuje Luka.
Dogovorili su se da majice obuku tek kada se približe Strazburu i sa njima uđu u Francusku.
„To smo i učinili, ne zato što smo znali da ćemo stići u Strazbur, nego zato što smo hteli da se dodatno motivišemo, da nam to bude podstrek da te majice zaslužimo. Jer porediti se sa jednim takvim izviđačem iz Prvog svetskog rata je za nas lično velika stvar.“
Priznaje da je za njih bila ogromna motivacija da ih porede sa „slavnim precima“ i da ih na taj način nazovu herojima i oslobodiocima. To im laska, ali su ovi mladi ljudi nogama čvrsto na zemlji.
„Ja duboko verujem da je to ogromna čast i da, ne mogu reći da mi to konkretno ne zaslužujemo, ali mogu reći da sebe doživljavamo radije kao neke prenosioce ideje i da u svemu ovome učestvujemo zajedno sa građanima, zajedno sa roditeljima, sa sindikatima koji su nam se pridružili i da to što smo mi među prvima ušli u jedan ovakav vid borbe ne znači da smo mi iznad nekoga. Da smo možda prvi među jednakima. Mi ne bismo imali ni taj put u Strazbur da mi nismo imali leđa, a to je naš narod i upravo ljudi koji nas dočekuju sa tolikom ljubavlju i emocijama.“
Menjamo brzine, ali ne i principe
U sopstvenoj zemlji su studenti uvideli nedostatak pravde i dijaloga, pa su biciklom krenuli ka sedištima evropskih i međunarodnih institucija. Za svoje su putovanje od preko 1.400 kilometara u pismu francuskom predsedniku Makronu naveli da je ono simbol i svedočanstvo očaja, ali i nepokolebljive nade.
Zašto je Luka krenuo na put?
„Kolektivna svest koja povezuje nas studente oko zajedničkog cilja, zajedništvo, ljubav koju sam osetio, emocije koje sam osetio družeći se sa sopstvenim narodom, sa starijima i mlađima od sebe. Sve što sam osetio na putu do Niša me je poguralo za Strazbur“, navodi.
Premišljao se do poslednjeg trenutka, ali je zato znao da ako bude okretao pedale za Strazbur, biće to iz istih razloga.
„I kao što smo predstavili u Strazburu i razvili jedan naš transparent – ‘Mi menjamo brzine, ali nikada principe’, tako da su isti principi, isti ciljevi i iz istih povoda sam krenuo u Strazbur, kao što sam išao u Niš“.
„Naša misija je jednostavna, ali hitno važna: skrenuti pažnju međunarodne zajednice na sve dublju eroziju demokratskih vrednosti u Srbiji. Živimo u zemlji gde institucije više ne štite građane, već služe interesima uskog kruga moći. Gde su mediji pod pritiskom, izbori kompromitovani, a kritičko mišljenje marginalizovano i napadano“, stoji u pismu Makronu.
Put ka slobodnoj kući
Duboko ga je dirnulo kada je sa jednog transparenta koji su u Minhenu istakli medicinski radnici koji su ih dočekali, ugostili i lečili, pročitao da im studenti pokažu put kući. To je bila i poruka samih srpskih studenata – da ne beže iz Srbije, već da je vrate.
„Ja sam se duboko naježio i upravo sam pomislio kako da im pokažemo put nazad – kući. Kakvoj kući? Šta bi oni hteli da vide kada se budu vratili nazad kući? Iz nekog mog ugla studenta i mladog čoveka, ja bih voleo da se oni vrate u kuću koja je slobodna, puna ljubavi i u kojoj oni mogu slobodno da izraze i svoje mišljenje i stavove, da se ne brinu o tome da li će to da ima posledice po njih i da mogu slobodno da obavljaju svoj posao onako kako oni najbolje znaju.“
Razumeo je njihove suze, zagrljaje i žal za otadžbinom, kao što je razumeo i razlog zbog kojeg su otišli iz Srbije. Citirajući čuvenog lekara Gabora Matea, stručnjaka za traumu i stres i njegov bestseler „Kada telo kaže ne“, Luka kaže da su i naši lekari danas u dijaspori, prethodno u Srbiji osetili trenutak – „Ne, ovde više ne mogu da živim“.
„I da su posegnuli za državom u kojoj mogu da budu zdravi lekari, poštovani lekari, koji se ne bi razboljevali radeći svakodnevno po 12 časova bez prekida.“
Ipak, ima još nešto što je uvideo na ovom putu: „Da oni čekaju na trenutak u kojem će njihova matica da bude zdravija kako bi oni nastavili da rade svoj posao“.
Ograđujući se da je to ipak samo njegovo mišljenje dodaje: „E sad, na njima je da oni kažu ono što sam naučio družeći se sa dijasporom, a to je da svi oni pate za svojom maticom, za svojom zemljom i da bi voleli da se što pre vrate“.
Izrastanje
U grupi od 80 mladih bio je jedinstven po tome što dolazi sa Kosova, ali mu je važno da istakne da nije imao povlastice, te da je njemu nešto drugo bilo važnije.
„Postoji neka sentimentalnost i vezanost za narod sa Kosova i Metohije. Drago im je da imaju priliku da pričaju sa nekim odavde i da apsolutno razumeju odakle sam došao, kakav je narod u pitanju i da im je drago. Ali nisu tu u pitanju nikakve posebne povlastice ili razgovori. No meni je draže to što sam je povezao sa različitim delovima i iz Srbije i regiona, sa kojima ranije nisam imao konekciju. Sa njima sam sada mogao da razgovaram i uvidim da zaista delimo i zajedničku sreću i tugu, da imamo zajedničke priče i istoriju i to je bila jedna posebna emocija za mene.“
Na dočecima i putu upoznao je ljude iz različitih država EX-YU prostora.
„To je meni bilo jako drago – što smo toliko kilometara udaljeni, a tako povezani. Definitivno je to imalo uticaja na moje vidike, jer sam porastao kao čovek grleći sve te ljude, koji su do juče nama bili toliko daleko i o kojima su nam govorili na raznorazne načine, gotovo pogrešno. Ali ja definitivno nisam ostao isključiv prema drugim narodima i njihovoj kulturi.“
Ispričao je kako ga je u Salcburgu zagrlila Splićanka, koja se zbog srpskih studenata rasplakala, došavši sa majkom čak iz Splita samo da bi ih pozdravile i budu im podrška.
„Meni je takođe drago kada nam ljudi kažu odakle su došli, koliko su prešli i kako nas podržavaju. To ne menja samo moju svest, nego verujem da menja i njih duboko, zato što grleći jedni druge, prenosimo nešto što je falilo svih ovih godina.“
Da se ne uspe nije bila opcija
Luka Đelić nije samo vozio do Strazbura. On je i jedan od logističara u grupi studenata koji su put i organizovali. Na televizijama smo gledali njih 80 kako okreću pedale. Ali iza toga je stajala još cela jedna studentska grupa koja je bila zadužena za organizaciju ovog zahtevnog puta – perfektno i u rekordnom roku – za nedelju dana.
Planovi za Strazbur su na plenumima bili predstavljeni oko dve nedelje ranije.
„Ali za samo nedelju dana, uz minimalno spavanje, mi smo uspeli da napravimo konkretan plan sa rutom i da to objavimo javno, da prikupimo sredstva i da odemo na put preko Subotice.“
„Samo da se krene za Suboticu. Nije bilo opcije da se pomeri put. Da se ne uspe nije bila opcija.“
On je pred put ka Subotici u snu proveo 12 minuta – u kadi.
„Napunio sam kadu toplom vodom, da se opustim malo i opustim mišiće i tu sam zaspao.“
Uvek ponosno istaknem odakle sam
Proteklih prazničnih dana opuštao se u svom rodnom gradu koji je sa ponosom predstavljao putevima zapadne Evrope, ali i oporavljao se od napora i stresa.
A u Novom Sadu: „Uvek i nedvosmisleno kažem da sam iz Kosovske Mitrovice, da i dalje živim ovde iako sam tamo podstanar i studiram. Meni je sve što sam ovde na Kosovu i Metohiji stekao kao dete i kao odrastao čovek, jako značilo za put dalje“.
Svoj podvig ne uzdiže iznad drugih, uključujući i sugrađane koje opisuje i time da samim tim što smo određeni identitetski ovim gradom, to predstavlja i poseban vid borbe.
„Ne bih ja pravio sada tu podelu – da sam ja uradio nešto veliko, a neko nešto manje. Konkretno bih ja voleo da je svako slobodan da čini ono što mu je po volji, da donese sopstvenu odluku, da ta odluka ne bude podrivana i da nekoga bojimo nekim bojama i komentarišemo na ružan način. Ja svoje sugrađane u Kosovskoj Mitrovici jako volim, poštujem i cenim i smatram da nisam ništa bolji od njih. Ovo je moja odluka i kao takva ona nema ni preveliku težinu, ni veličinu“.
U vreme kada se objavljuje ovaj intervju Luka putuje nazad za Novi Sad. Nobelovce, kako ih od milja naziva značajan deo Srbije, večeras očekuje dodela medalja i pravi doček nakon podviga da preko 1.400 kilometara na dvotočkašima odvozaju do Strazbura po pravdu.
U Mitrovici organizovan doček za Luku Đelića je izostao.
