Filmovi nastali u Kosovskoj Mitrovici danas se prikazuju na međunarodnim festivalima i izložbama, a dela koja su nikla u podeljenom gradu pronalaze put do publike širom regiona, Evrope i sveta.
Među njima su film „Mitrovica – podeljeni grad“ reditelja Marka Grbe Singha, video-rad „Nisam uspela da ti nacrtam kartu“ autorke Džejle Gotlib, rad „Temelji“ autorki Sare Apostolović i Jane Milenković, kao i film „Stratum“, koji potpisuju Marko Grba Singh i Danijel Koter. Svi oni nastali su u okviru Mitrovičke umetničke rezidencije i Privatnog kulturnog centra „Akvarijus“.
Dok se o Mitrovici gotovo svakodnevno govori o podelama, politici i tenzijama, postoji i druga priča – ona u kojoj umetnici iz Nemačke, Perua, Meksika, Švajcarske, Italije i brojnih drugih zemalja dolaze upravo u ovaj grad, stvaraju u njemu i njegove priče nose širom Evrope i sveta.
„Umetnost treba da iznervira, isprovocira i navede na razmišljanje.“
Ovom rečenicom književnik i urednik umetničkog programa Privatnog kulturnog centra „Akvarijus“ Aleksandar Dunđerin možda najbolje opisuje ono što, zajedno sa svojom suprugom Miljanom, godinama pokušava da gradi u Kosovskoj Mitrovici.
Ali, paradoksalno, izgleda da je „Akvarijus“ često cenjeniji van Mitrovice nego u sredini u kojoj je nastao.
Aleksandar ukazuje da problem nije samo u tome da li sredina reaguje ili ne reaguje na umetnost, već u mnogo dubljim i konkretnijim preprekama sa kojima se suočavaju oni koji u njoj učestvuju.
On navodi da studenti koji godinama dolaze u Mitrovicu na rezidenciju – iz Hamburga, Ženeve, Austrije, Sarajeva, Novog Sada… uglavnom dobijaju uredne dozvole boravka, što im donosi i dodatne akademske poene, dok se ovakvi programi na njihovim univerzitetima predstavljaju kao uspešne međunarodne razmene.
U tom kontekstu, kako kaže, posebno zabrinjavaju situacije u kojima se otežava rad domaćim učesnicima.
„Imali smo slučaj da dve naše studentkinje sa Fakulteta umetnosti u Mitrovici nisu dobile dozvolu za stalni boravak u okviru rezidencije, već samo za ograničeno, slobodno vreme. To je za mene mnogo veći problem. To onda nije ravnodušnost – to je direktno usmereno protiv razvoja tih studentkinja“, kaže on.
Upravo tu, dodaje, prestaje priča o pasivnom neprepoznavanju značaja umetnosti i otvara se pitanje odnosa prema samom razvoju umetničke scene.
„Ne želimo ravnodušnost. Umetnost treba da iznervira, da isprovocira, da navede na razmišljanje. To i radimo – i sa studentima koji dolaze na rezidenciju i sa publikom ovde. Često je cilj i da se izazove reakcija, pa i ‘šok’“, navodi.
Smatra da „Akvarijus“ danas ima veću vidljivost i reputaciju van Mitrovice nego u samom gradu, posebno u očima institucija koje bi, kako kaže, prirodno trebalo da budu partner u razvoju ovakvih programa.
„I to jeste problem“, kaže on.
U novoj epizodi podkasta, Aleksandar govori o tome zašto strani umetnici u Mitrovici vide ono što njeni stanovnici često ne vide, kako je moguće da je jedan autor ovaj grad nazvao jednim od najslobodnijih mesta u kojima je boravio, zbog čega smatra da institucije nedovoljno prepoznaju značaj umetnosti, ali i šta bi Mitrovica izgubila ukoliko bi Mitrovička umetnička rezidencija jednog dana prestala da postoji.
„Mitrovica gubi priliku da ostane deo sveta, gubi priliku da živi kao normalan svet“, poručuje Aleksandar Dunđerin.
Da li umetnost zaista može da menja grad? Zašto je važno da umetnici budu slobodni, čak i kada provociraju? I zbog čega Dunđerin kaže da mu je dovođenje umetnika u Mitrovicu važnije od bilo kakvog materijalnog uspeha?
Odgovore na ova pitanja pogledajte u novoj epizodi našeg podkasta.
