„Opšte razračunavanje sa srpskim identitetom” – tako Milica Andrić Rakić, koja je deo civilnog sektora na Kosovu više od deceniju, ocenjuje delovanje kosovskih vlasti prema srpskoj zajednici na Kosovu. Ono što se predstavlja kao dijalog sa srpskom zajednicom, kaže ona, zapravo funkcioniše kao antidijalog – proces osmišljen tako da spreči svaki smislen razgovor i svaku promenu koja bi odgovarala samoj zajednici. Razgovarali smo o tome kako izgleda svakodnevica Srba na Kosovu u kojoj se, kako kaže, „iseljava život”. Osvrnula se i na politizaciju Kosovske policije, rušenja bez sudskih odluka, strah i rezigniranost zbog kojih se porodice suočene sa kršenjem prava povlače iz javnosti, kao i na izostanak saveznika – i u međunarodnoj zajednici, i u većinskoj zajednici na Kosovu. Deo razgovora ticao se i politike Beograda – obećanja koja su pratila dijalog i sporazume od 2011. i 2013. godine, parola „KM ostaje” i „Ne dam Gazivode”, te povlačenja Aleksandra Vučića iz te teme od marta 2024. Na pitanje šta je njoj lično Kosovo, odgovorila je: „Za mene je Kosovo principijelnost i borba za ono u šta verujete, za svoje najdublje moralno načelo, bez obzira na posledicu sa kojom ćete da se suočite zbog odbrane tog načela.”
Ovaj razgovor Alternativna vodi dan posle Vidovdana kada je bilo mnogo dešavanja – i privođenja na Vidovdan i zadržavanja jednog lokalnog opozicionog odbornika od strane Kosovske policije. Kako izgleda živeti i raditi na Kosovu u tim okolnostima?
Kako godine prolaze, sve je komplikovanije i komplikovanije biti pripadnik nevećinske zajednice na Kosovu, jer je na delu opšte razračunavanje sa srpskim identitetom i, na kraju krajeva, srpskom zajednicom na Kosovu i manje više svim interesima srpske zajednice na Kosovu.
Poslednje tri, sada verovatno i četvrta vlada pod vođstvom Aljbina Kurtija imala je vrlo grub i vrlo jednostran pristup rešavanju integracije srpske zajednice na Kosovu i to se zapravo svelo na integraciju koja nije dogovorena, ne teče niti u skopu dijaloga sa Beogradom, niti u sklopu dijaloga sa lokalnom zajednicom, što je ranije bilo obećanje. To je bilo ključno obećanje Aljbina Kurtija pre nego što je osvojio prvu vladu – da neće razgovarati sa Beogradom, nego sa lokalnom srpskom zajednicom.
On u stvari razgovara sa nekim Srbima, bar tako kaže. Neke političare smo i viđali u njegovom bliskom okruženju. Kako uopšte to izgleda?
Ne bih ja rekla da on razgovara sa njima. Ima Srba u njegovom okruženju, to ne može da se ospori. Ali, recimo, poslednji put – kada je bilo jako bitno za srpsku zajednicu kako će se rešiti pitanje boravišnih i radnih dozvola – mogli smo da čujemo od predstavnika srpskog ministra u Vladi Kosova da njemu nije bilo dozvoljeno od strane Vlade Kosova, čiji je bio deo da učestvuje, na primer, u ekspertskoj radnoj grupi koja se bavila tim pitanjem. Tako da to nije dijalog. To što neko sedi u njegovoj okolini, to ne znači da ova Vlada sluša tu osobu i da radi u interesu zajednice.
Mi smo imali te primere i kao civilno društvo. Mi smo u početku dosta uz pomoć međunarodne zajednice pokušavali da budemo deo dijaloga sa Vladom, ali to nikada nije bio dijalog. Mi bismo bili na sastanku gde bismo izneli neke probleme, ali ti problemi ne samo da nisu bili rešavani, nego su ti sastanci bili korišćeni da se pripreme argumenti za negaciju tih problema pred međunarodnom zajednicom.
Sve u vezi sa navodnim dijalogom koji se vodi sa srpskom zajednicom je zapravo antidijalog. Nešto kao proces koji je osmišljen da spreči bilo kakav smisleni razgovor i bilo kakve promene koje su u skladu sa zahtevima zajednice ili bar tempirane na način koji može da odgovara zajednici, što i nije čudno. Samoopredeljenje je stranka čiji je ceo identitet izgrađen na toj krilatici ‘ne pregovaramo’. To je stranka koja se protivila i Ahtisarijevom planu i, decentralizaciji opština i, dijalogu sa Srbijom i, oni na kraju krajeva, čak i sa političkim kolegama, ali suparnicima iz albanske zajednice – takođe ne ostvaruju dijalog. To je prosto jedna vrsta svesti koja je tako napravljena i kao posledicu toga imamo zaista sve težu i težu situaciju na Kosovu, gde mi moramo stalno da reagujemo u vezi sa raznoraznim kršenjima ljudskih prava, ali ne možemo ništa suštinski da promenimo.
Ti si možda i više od deset godina u civilnom društvu i tema kojom se sada najviše baviš je položaj nevećinskih zajednica sa akcentom na srpsku zajednicu na Kosovu, ali to nisu bile uslovno rečeno prioritetne teme. Bavila si se i tokom dijaloga, primenom sporazuma, odnosima Srba i Albanaca. Da li je uopšte tema međuetnički odnosi između Srba i Albanaca, nešto što je bila tema pre deset godina? Kako sada izgledaju te teme koje su tada bile aktuelne?
Nije, ni u najmanju ruku nije tema odnosi između zajednica. Naprotiv. To koliko se odnos između zajednica degradirao poslednjih nekoliko godina se gura pod tepih, jer bi onda morala krivica da se svali na sve probleme u dijalogu, a ti odnosi se definitivno kvare i slabe.
Nije da su bili na visokom nivou, ali u godinama između 2015. i 2017. ipak je bilo značajnijeg otopljavanja međuetničkih odnosa. Stvorile su se prvenstveno biznis veze između zajednica, neka vrsta saradnje u tom možda najprostijem obliku, a opet važni su koraci bili napravljeni, ali od 2018. polako je počela degradacija. Od 2020. rekla bih da je krenulo nizbrdo da se kvari sve. Kulminiralo je izlaskom Srba iz institucija, ali i svim drugim kasnijim bezbednosnim problemima koji su se dešavali posle toga, uključujući i napad u Banjskoj.
Iz ove perspektive se čini da je šteta po međuetničke odnose skoro pa nepopravljiva. Jer vi sada nemate aktere koji će da se bore protiv nekih struja u društvu. Naprotiv. Imamo, konkretno govorim o većinskoj zajednici na kojoj je veća odgovornost, medije koji zaista ne pomažu. Način na koji izveštavaju o bilo čemu što se desi u srpskim sredinama je vrlo politizovan, vrlo sekuritizovan.
Kada upoređujete, recimo, dođe do rušenja garaža u Mitrovici – srpski mediji na Kosovu se bave legalnošću te odluke, vladavinom prava, eventualno ljudskim pravima. Onda gledate medije koji izveštavaju na albanskom. Oni se uglavnom bave tim pitanjima iz vizure sigurnosti. Dakle, s jedne strane imate akcenat na ljudska prava i realnost na terenu kojoj treba prilagoditi tu vladavinu prava, a s druge strane imate potpuni fokus na bezbednost, na sekuritizaciju severa Kosova gde je u redu da policija radi kako god i šta hoće, jer eto, to je ‘nebezbedna situacija koja mora da se reši’.
Kako je nebezbedna ako su se hvalili pre toga da su se rešili kriminala na severu Kosova?
To je jedan začarani krug. Ova Vlada je predstavila da je rešila problem ‘paralelnih struktura’, kako su to nazivali na severu Kosova. Ali, iznova – kada im je potrebno da sprovode akcije koje su suštinski nelegalne, oni se pozivaju na sve posledice višegodišnje vladavine tih ‘paralelnih institucija’. Imate jednu paradoksalnu situaciju gde se u suštini ništa nije promenilo. Imali ste jedan, iz vizure kosovske vlade paralelni sistem koji je sve radio protivzakonito, silom i prinudom i, Kosovska policija je isterala taj sistem i uspostavila svoj novi sistem koji je takođe nelegalan i sve vrši prinudom.
Dakle, u moralnom i svakom drugom smislu ni na koji način se nije promenilo ono što je ova kosovska vlada tvrdila da je njihov problem na severu, osim što su sada oni ti koji vrše prinudu i deluju van zakonskog okvira. To je veliki pritisak na zajednicu, na civilno društvo, na međunarodnu zajednicu.
Vi u suštini najviše komunicirate sa međunarodnim predstavnicima i svojim kolegama iz albanskog civilnog društva. Može li šta uopšte da se promeni? Jer cela poenta civilnog društva jeste da napravi neki korak, neku promenu.
Ne, jako je sužen prostor. Između ostalog zbog toga što mi kao zajednica nemamo mnogo saveznika niti u međunarodnoj zajednici, a posebno ne u većinskoj zajednici. To je naš problem i problem naših političkih predstavnika. U tom smislu, prvo Srpske liste kao najvećeg političkog predstavnika. Porazno je da posle toliko godina političkog delovanja ne samo da nemaju saveznike u političkom spektru na Kosovu, nego zaista nisu ni blizu. Bilo ko ko bi probao da se zauzme za bilo šta u vezi sa srpskom zajednicom ili Srpskom listom u albanskom društvu bi se to prihvatilo jako, jako negativno. Ta osoba bi izgubila na kraju krajeva, svaki kredibilitet i autoritet. To je naš najveći problem što nema aktera koji mogu da se zauzmu za nas zbog raznoraznih problema imidža Srpske liste.
A, gde je u tome Beograd? Recimo, imali smo parole od najviših zvaničnika, uključujući i predsednika, da će štititi narod, bila su jako često i obraćanja u vezi sa Kosovom, a sada – tišina.
Rekla bih da to traje već neko duže vreme. Konkretno, od marta 2024. imate novi obrazac gde se Vučić – koji se pre toga predstavljao kao glavni koordinator svega u vezi sa Kosovom, svih odluka u vezi sa Kosovom – u javnosti povukao. Nije da ne priča više o toj temi, ali nema tih konferencija od 45 minuta koje su samo na temu Kosova. Nema, kao što je to ranije bio slučaj – nikakvih prenaduvavanja teme, stvari koje se dešavaju na Kosovu u prorežimskim medijima u Srbiji. Mislim da se to desilo zbog toga što, prvo, verovatno je Vučić, odnosno njegov tim koji se bavi strateškom komunikacijom, shvatio da kada je Kosovo u pitanju više ne može da se komunicira nikakav uspeh, a kada već ne možete da komunicirate uspeh, zašto bi se onda njegovo lice vezivalo za neuspeh, nemoć faktički da bilo šta uradi? A to je isto posledica toga što je Srbija po pitanju položaja kosovskih Srba takođe ostala bez saveznika.
Dakle, tada 2024. godine, Vučić je dosta otvoreno i najavio, rekao je – ‘menjamo politiku u vezi sa Kosovom’ i od tog trenutka, Miloš Vučević, tadašnji premijer je mnogo više krenuo da daje izjave o Kosovu, a nakon Vučevića to je posle preuzeo ministar spoljnih poslova Marko Đurić. Ali, čini se da ta diplomatija, promena koja je najavljena nije ipak urodila plodom i Srbija nije uspela da obezbedi saveznike za položaj Srba na Kosovu ili se nije posvetila mnogo tome. To sada ne znam – da li je to neuspeh politike ili jednostavno se nisu posvećivali tome, nego nekim drugim prioritetima, bilo da su prioriteti koji su u vezi sa Srbijom ili u vezi sa interesima vladajuće partije. Prosto ne možemo da znamo šta je od te dve stvari, ali posledica je jasna. Nisu uspeli da nađu saveznike za pitanje položaja Srba na Kosovu i kao posledicu toga vidimo sve ovo što se dešava na terenu.
S druge strane, ni kosovske institucije očigledno nisu otporne na politizaciju, bez obzira na to koliko se dugo ulagalo u ove institucije kao građanske i visokoprofesionalne, ispostavilo se da je ta otpornost – posebno policije – jako niska, jer je policija sada potpuno politizovana. Nedavno su obezbeđivali Trepču da ruši garaže bez sudske odluke, obezbeđivali su Ibar-Lepenac da uzurpira privatnu imovinu i ruši vikendice na jezeru bez sudske dozvole. Evo sada, dok govorimo o tome – slučaj zabrane građaninu da uđe na Kosovo zato što se navodno vodi postupak protiv njega, što je potpuno neustavno. Šta god da je taj građanin navodno radio, ne možete da mu zabranite ulazak na Kosovo, posebno ako je njegovo krivično delo izmišljeno – krivično delo unošenja zastave na Kosovo. To je apsurdno, ali pokazuje jedan jako visok nivo politizacije Kosovske policije i da ona zapravo uopšte nije otporna na politizaciju i pokušaje mešanja politike u sprovođenju policijskih poslova.
Još nešto u vezi sa politikom Beograda prema kosovskim Srbima i Kosovu. Niz sporazuma je prihvaćeno. Prvi o normalizaciji 2013. godine. Imali smo pre toga i tehničke pregovore 2011. gde je postignut dogovor o tablicama, integrisanim prelazima i niz drugih, ali visoki politički nivo dolazi 2013. godine, to je bila okosnica politike Beograda. Imali smo poruke: „Nema predaje”, „KM ostaje”, „Ne dam Gazivode”. Voze li se sada KM tablice na Kosovu i šta je sa Gazivodama?
Voze se u Srbiji, ali na Kosovu nije moguće da se voze. Upravljanje Gazivodama, bar taj načelni dogovor – nije postignut, budući da se ono nalazi delimično i na teritoriji Srbije, ali ono što je na Kosovu je pod potpunom upravom Kosova. U tom smislu, svi ciljevi Aleksandra Vučića nisu ostvareni. Zbog toga i kažem da se on, verujem, povukao iz teme Kosova zato što je sada već postalo previše. U prevelikoj meri bi sebe vezivao za gubitke, jer u svakom trenutku kada god govori o Kosovu, neko može da mu kaže upravo takve stvari i prosto to ne izgleda dobro po njega politički i zato sve manje i manje sam sebe stavlja u situaciju da govori na tu temu.
S druge strane, i dijalog je izgubio početnu motivaciju koju je imao. Na početku, za Srbiju je motivacija bila napredovanje na evropskom putu, a za Kosovo je to bilo dobijanje međunarodne afirmacije – pozivnog broja, energetske nezavisnosti od Srbije, to jest, bloka u kojem je Srbija, telekomunikacijske nezavisnosti i sve to što se u međuvremenu izdešavalo. Sada su prestali ti motivi. Kosovo se ostvarilo koliko može, u suštini, bez punog priznanja Srbije, a s druge strane – Srbija više nema evropsku perspektivu kao neku realnu nagradu za konstruktivnost na Kosovu. Naprotiv. Čini mi se da je sada, kada je pristupanje Evropskoj uniji u pitanju veći zapravo fokus na vladavini prava u Srbiji i usuglašavanju spoljne politike Srbije sa Evropom nego što je bilo šta u vezi sa Kosovom. Sada je ta tema potpuno skrajnuta. Dakle, više Srbiji ili nije važna, ili Srbija ne želi da se vezuje za tu temu zbog svih poraza politika.
Međunarodna zajednica je više zainteresovana za unutrašnju situaciju u Srbiji u smislu vladavine prava i za spoljnopolitičku orijentaciju Srbije. Kosovo koristi tu prazninu da ostvari maksimalno koliko može van dijaloga, jer za sve što se dogovori u dijalogu morao bi da postoji kompromis ili neko srednje rešenje. A, ovako kada radite van dijaloga, možete prosto da radite kako želite i srpska zajednica nema kapacitet da se suprotstavi tome. Nema saveznike koji bi joj pomogli u tome. Imamo opšte propadanje i zajednice i uslova u kojima zajednica živi, a koji prolaze bez ozbiljnijih posledica po Kosovo.
Zašto sam sve ono spomenula – tablice, Gazivode i tome slično – mnogo je promena koje su se dogodile u poslednjih nekoliko godina, čak ne u poslednjih deset. Dogodilo se u smislu dijaloga, primene sporazuma, ali ono što je opipljivo je što kao građanin svakog trenutka vidite da sada nema zastava, nema institucije… Šta se sve to promenilo i da li možeš kao neko ko je sve vreme tu, pa onda se na te promene na neki način navikava kakve god da su, da sagledaš – kako je to izgledalo pre nekih pet godina i kako izgleda sada? Odnosno šta su sve građani srpske nacionalnosti na Kosovu izgubili pod pritiskom o kojem si govorila, a koji sada dolazi iz Prištine?
Dešava se faktički iseljavanje života. Većina stvari koje su bile dostupne – više nisu. Pričamo o osnovnim ljudskim potrebama. Sve je to izmešteno, raseljeno u Srbiju do mere da pojedini ljudi u zavisnosti od toga gde rade, na Kosovu žive samo da bi prespavali. Sada, ako hoćete da pošaljete pismo za Beograd – morate da odete u Rašku. Ako hoćete da dobijete pošiljku odakle god iz Srbije – morate da odete u Rašku. Ako hoćete da podignete keš – morate da odete u Rašku ili bilo koji drugi grad u centralnoj Srbiji. Ako hoćete u sud – morate u Leskovac. Za sud možda situacija i nije toliko loša, na Kosovu mogu neke stvari da se urade, ali ako je neki spor u srpskom sistemu, onda da (mora se ići u Leskovac prim. aut.). Lekovi za hronične bolesnike, ako vam je potrebna neka specifična terapija i hoćete da je kupite po subvencionisanim cenama kao korisnik srpskog republičkog fonda – morate da odete u Srbiju. Tako da su to sve stvari koje mnogo otežavaju, posebno starijim sugrađanima – život na Kosovu. Posledice su bile nezamislive. Svi su upozoravali da će posledice biti nezamislive. Desile su se nezamislive posledice, ali nikakvih reakcija na to nema.
Šta oni kažu? Stiče se utisak da to što je ugašena pošta, to što neko ide za penziju u Rašku, kada slušamo kosovske zvaničnike stiče se utisak kao da sada svi ti ljudi imaju potpuno drugu alternativu, da oni sve to ne moraju. Zašto oni nemaju alternativu u okviru kosovskog sistema? Da to objasnimo.
Što se tiče pošte, prosto nema komunikacije između srpske i kosovske pošte i nemoguće je koristeći kosovsku poštu da pošaljete pošiljku u Srbiju ili obrnuto. Što se dinara tiče, većina građana ne radi u kosovskom sistemu. Velika većina građana radi u sistemu javnih institucija Srbije, primaju platu u dinarima. A, uvoz dinara je zabranjen, zato ljudi moraju da idu i da podižu svoj novac u centralnoj Srbiji. Ima tu nekih mogućnosti kako se može podići ako imate Visa karticu, pa onda podignete u devizama, ali većina ljudi ne radi to tako, nego odlazi u centralnu Srbiju. Sve veći problem je što su ti problemi ostali. Tako kako si i objasnila – kosovske institucije zatvaraju srpske institucije, otvaraju na njihovom mestu kosovske institucije i kažu da su to potpuno funkcionalne i potpuno upotrebljive institucije. One to nisu. Ali, nažalost, srpska zajednica ne pokazuje nezadovoljstvo, ne pokazuje sve te probleme kroz koje prolazi i ljudi koji se bave nama uglavnom – pričam o međunarodnoj zajednici – žive u Prištini, oni ne žive u Mitrovici. Jako mali broj njih živi u Mitrovici i mogu da razumeju koliki su to zapravo problemi. Za one koji žive u Prištini, ovi su problemi dosta teški za razumevanje i oni prihvataju argument Vlade Kosova da sada umesto jedne pošte – postoji druga i da tu ne postoji nikakvih problema.
Ima tu par ljudi koji kaže – ‘ali, znate, ovo nije baš tačno’. Ali, to je nedovoljan broj ljudi. Znači, mi kao zajednica se ne bunimo, nemamo više proteste. Ljudi verovatno i osećaju da su protesti besmisleni. To naravno nije tako, opšte, uvreženo mišljenje je da je to bukvalno poslednja brana, ali toga nema.
Da li je samo to ili recimo strah? Jer ono sa čim sam se susretala, recimo kada sam pokušavala da uzmem izjavu, jer u nekim situacijama – javnost kada se nešto događa štiti tu osobu koja je suočena sa kršenjem prava – imala sam situaciju sa jednom porodicom koja je doživela neprijatnosti od Kosovske policije. Oni su samo hteli da se ta tema ugasi. Rekli su mi – ‘Samo ne želimo da se o tome priča. Mi moramo ovde da ostanemo. Ne smemo’. Da li je to i strah? Ako se vratimo na ono što si ranije rekla – nemaju saveznike, niko ne stoji iza njih. Da li ima i tog momenta?
Da, apsolutno strah i rezigniranost. Osećaj da niko neće ništa uraditi po tom pitanju. Osećaj da baš to što izađete u javnost, verovatno će vas ili vaše dete, često se dešavalo u slučajevima gde su ili maloletni ili mlade punoletne osobe bile žrtve policijske torture, baš to da se roditelji povuku, da su roditelji ti koji pokušavaju da na taj način zaštite dete i da ne žele prosto da govore, niti da se govori o problemima koje su njihova deca imala sa policijom. Između ostalog zbog toga što nema zaista rezultata.
Mi smo u jednom periodu čak bili u veoma lošim odnosima sa EULEX-om. Sada mislim konkretno na civilno društvo, baš zbog toga što izostaje, makar javno, priznanje da te neke stvari nisu u redu. Znači, mi možemo od njih da čujemo privatno kritiku prema Kosovskoj policiji. Mi možemo da čujemo od članica Evropske unije da im EULEX prenosi kritike u vezi sa Kosovskom policijom, ali toga nema javno. Dakle, oni jako retko iznose kritike. Saslušaju, klimaju glavom na ono što kažete i, iako je sad sve to dosta ogoljeno, nema javnog priznanja da je to tako i niko na taj način ne ohrabruje građane da budu malo aktivniji. Čak mi se čini da predstavnici Srpske liste koji bi prvi trebalo svojim primerom da budu hrabriji – to ne rade. Nebitno da li neko podržava tu opciju ili ne. Ako osvoji najviše glasova, to su svakako politički lideri. To znači da ljudi gledaju kako se oni ponašaju i manje više kopiraju to ponašanje. I, ako tu nema hrabrosti, neće biti hrabrosti ni kod građana. To u kombinaciji sa osećajem da se ništa neće promeniti, stvara situaciju da je zaista mnogo teško dokazati neke od tih problema.
Uzmimo za primer samo tu famoznu civilnu registraciju. Tim problemom pristupa dokumentima bavim se od 2015. godine. Zaista su nebrojeni sastanci na kojima sam govorila o problemu da mnogo građana nema dokumenata i to građana koji imaju pravo na dokumente, ne koji bi trebalo da se prijavljuju za boravišne dozvole. Znači, mi čak i sada – u ovom dosta nakaradnom procesu koji trenutno postoji za dobijanje boravišnih dozvola – imamo građane koji ne bi smelo da apliciraju za boravišne dozvole, koji se odmah kvalifikuju za dokumenta. Ali, čak i to nije moglo da se obezbedi da se sprovede na način koji je u skladu sa zakonima koji su već na snazi. To nema nikakve veze sa dijalogom. To ima veze samo sa pravnim okvirom koji je već na snazi na Kosovu.
Atmosfera za nevećinske zajednice je jako loša, posebno za srpsku i previše se poklopilo kockica da ova vlada sa ideologijom i logikom koja postoji – može da na najgrublje moguće načine gazi i postojeće kosovske zakone i ono što je dogovoreno u dijalogu i što je duh, kako to nazivaju – dijaloga, a da za to ne snose nikakve posledice ni u smislu reakcije iz Srbije. Jer pozivati međunarodne predstavnike da nešto urade za Srbiju, ako to nije reakcija više, to zaista nisu ozbiljne mere. To može da radi nevladin sektor. Neko ko nema nikakve druge poluge moći. A, kada to radi vlada koja bi trebalo da ima pri srcu interese te zajednice, koji su i građani Srbije između ostalog, onda to govori ili o potpunom izostanku želje da se ozbiljno posveti tom pitanju ili – ono što smo možda govorili već na početku – prosto nemogućnosti da bilo šta van toga urade, jer nemaju saveznike i nemaju poluge.
Kada govorimo o tome kako se život seli u Rašku ili u neke od drugih gradova centralne Srbije zbog različitih potreba, imala sam priliku da mi jednom u jednu marketu u Leposaviću radnica kaže – “Ljudi odu da podignu penzije, plate u Rašku – i oni obave i kupovinu u Raški”. I to je bilo u onom periodu kada nije bilo dozvoljeno da srpska roba uđe na Kosovo, a sada je ima u ograničenim količinama. I, ona kaže: „Tamo mogu da kupe ono što ovde kod nas sada nemaju, obave kupovinu sve i kod nas ne kupuju. Drastično je opao posao.” To je jedna od mnogih priča kako se sve to odrazilo na život ljudi. Šta kada neko svakog dana ide, uslovno rečeno, u Rašku, Novi Pazar samo prespava na Kosovu? Šta može da odluči? Da jednog dana tamo i ode?
To je trenutno poruka. Ako vam se sve veći segmenti života iseljavaju, na kraju će vam najlakše biti da vi prosto i ostanete u toj Raški ili gde god.
Da napomenemo da je dosta ljudi već i otišlo zbog različitih razloga, strahova, opravdanih, neopravdanih.
Prosto, to je poruka. Sada već ima dosta roditelja koji donose odluku o tome da im je bolje da im deca idu u školu u centralnoj Srbiji, a ako pošalju i decu, zaista je samo pitanje trenutka kada će i oni krenuti za njima. Ostaćemo zajednica penzionera koji žive na Kosovu povremeno, za vikend. Tako da je to za našu zajednicu dosta alarmantno u smislu kontinuiteta našeg i kvaliteta, na kraju krajeva, našeg života ovde. To je smer u kom se ide. Ne vidim prostora da će to preterano da se izmeni, jer čini se da oni koji bi trebalo da imaju poluge moći da to menjaju i da zaustave, prvenstveno mislim na Vladu Srbije besmisleno je okrivljivati međunarodnu zajednicu za neaktivnost, ako Vlada Srbije prva nije spremna da uradi nešto više od saopštenja, zašto bi i oni uradili nešto više od saopštenja? Onda prosto dobijate poruku da niste tu željeni i da nema nikoga ko želi da učini nešto da to promeni i da te vrste posvećenosti građanskom Kosovu, multietničkom Kosovu ima sve manje i obim zajednice se smanjuje, a samim tim i mogućnost da se stvaraju nove generacije.
Takođe, a to je sada već zaista postalo upadljivo, naš unutrašnji kapacitet kao zajednice se smanjuje. Sve manje možemo da proizvedemo visokoobrazovane ljude za sve oblasti koje nam trebaju za normalno funkcionisanje. Ne može zajednica od sada već verovatno manje od 100.000 da proizvede dovoljno specijalista medicine, dovoljno akademika. Nije ni realno.
Ako uzmemo u obzir to da se ljudi sve češće odlučuju da se školuju negde dalje, u centralnoj Srbiji i onda kada jednom odu – teže je da se vrate – tamo nastave neki svoj život. Šta onda tebe zadržava na Kosovu koja si istrajna u tome da govoriš i javno i na različitim sastancima o svim temama o kojima smo razgovarali?
Upravo to. Imam osećaj svrhe. Sada možda zvučim beznadežno, ali meni opet to daje neki osećaj ispunjenosti, iako sam razočarana time što malo šta može da se promeni. Samim tim što govorim otvoreno o tim problemima gde god mogu i kada god mogu, pokušavam da nađem osobe koje mogu da imaju razumevanja za našu situaciju. Prosto, mi je to dovoljna satisfakcija. S druge strane, verovatno zato što sam odrasla u maloj zajednici, volim male kompaktne zajednice. Meni Mitrovica zaista zvuči idealno. Grad u kojem može pešaka da se stigne za bilo šta što vam treba da obavite. Mislim da je to idealno. Ne volim metropole i gradove gde morate da vozite i gde nema zelenila. Zaista bi mi to smetalo. I porodične veze. Na stranu sve. Imamo mi jako puno problema, ali ja uspevam u svom poslu da nađem satisfakciju, i mogu da kažem da sam zadovoljna i svojim porodičnim životom ovde. Zapravo, ovih nekoliko godina kada me neko i pita kako je – ja kažem porodično, lično sam odlično, kolektivno – nikad gore, ali mislim da smo mi tako i odgajani, u porodičnom duhu i duhu šire zajednice. To što je loše u mojoj zajednici, nije mi dovoljan razlog da napustim prostor. Teško mi je da gledam to. Teško mi je svaki dan da se suočavam sa svim tim problemima, ali nisam još došla u fazu da fizički moram da se izdvojim iz toga, zato što to prosto još uvek nisam u toj fazi. Ne isključujem, može to naravno da se desi svima. Ljudi dožive teške krahove, ali ja još trenutno nisam u toj fazi. Imam još energije.
Šta je tebi Kosovo?
Ja sam fan književnosti, to jest, student književnosti i za mene je prvenstveno književno Kosovo ono što je najbitnije. Mi sada imamo jedan sukob, posebno u srpskoj javnosti imamo stalno debate – postoji sukob istorijskog Kosova i književnog Kosova gde se manje-više mešaju motivi. Ali, za mene lično Kosovo je prvenstveno to književno Kosovo, odnosno moralni kompas vrednosti, ne u smislu brutalnog istorijskog nasleđa, nego u smislu poruke za borbu za svoje principe. Šta god da je to u šta verujete, a to je dosta univerzalna poruka. Vi verujete u nešto, to nešto u šta verujete i za šta stojite biva osporavano sa mnogih strana, ali vi bez obzira na cenu – stojite uz svoje uverenje, uz taj svoj unutrašnji moralni kompas i borite se za to. Za mene je prvenstveno Kosovo to – književni motiv istrajnosti i principijelnosti. I to mi je glavni orijentir u životu.
Nama se to naravno i nametne kroz narodnu književnost i način na koji učimo o Kosovu. Samo što je problem što kasnije to biva isprepleteno sa svim istorijskim dešavanjima na Kosovu, vrlo često na pogrešan način i onda se to zloupotrebi. Zloupotrebe i desničari, ali i ljudi na levici. Desničari u suštini na to gledaju kao potrebu povratka Kosova, izgubljenog raja, a onda levičari gledaju na to kao na nešto primitivno, na nešto što je usud naše književnosti i da nam je to prebačeno kao mantra koja nas oblikuje na način koji je destruktivan i negativan. Ni jedno ni drugo ne vidim da je ispravno. I jedno i drugo su u suštini misinterpretacija centralne poruke književnog Kosova. To se često dešava kroz književnost. Uvek imate, ako je pisac vrlo stručan u svom poslu, uglavnom uz glavne likove – jednog lika koji služi kao ogledalo, kao moralni kompas spram kog se s vremena na vreme glavni lik ogleda. On nekad zastrani na ovu ili onu stranu. Nikada glavni lik nije ispravan u potpunosti, iako je lepo napisan, ali ima taj drugi centralni moralni lik naspram kog može da se ogleda. To je za mene Kosovo i književno Kosovo. Ali, nažalost, zato što je isprepleteno sa istorijskim Kosovom, to je mnogo iskomplikovalo situaciju za književni motiv Kosova.
Za mene je Kosovo principijelnost i borba za ono u šta verujete, za svoje najdublje moralno načelo, bez obzira na posledicu sa kojom ćete da se suočite zbog odbrane tog načela.
