Promocija prvog alternativnog studentskog časopisa „Gazimesta(l)n(o)“ iza kog stoji grupa studenata Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, održana je prošle nedelje, uoči Vidovdana. Na neobičnoj promociji na otvorenom, o prvom izdanju su govorili Jovan Zafirović, Dimitrije Rakočević, Aleksandra Ničić, Luka Pečenković i Milena Jevtić.
Najpre su ćutali… Po minut za svaku žrtvu besmisla.
Onda su progovorili. Po reč zbog svake smislene žrtve. Prošle, sadašnje, buduće.
Promocija je održana na platou kod Srednje tehničke škole „Mihailo Petrović Alas“. Publika na tribinama, autori časopisa uzvišeno-snishodljivo sede ispod publike, na građevinskim blokovima. Kažu: „Hteli smo da uzmemo gajbe, ali kad već kažu da smo blokadni… Vratićemo ih na mesto, obećavamo. Trebaće im da nam završe zgradu Univerziteta“ – smeju se…
Časopis su nazvali „Gazimesta(l)n(o)“ u duhu konstatacije, ne imperativa.
Desetak pametnih, divnih, odvažnih mladih ljudi, uz podršku nekoliko kolega, napravili su najdražesniji i najtrapaviji časopis koji je srpsko novinarstvo na Kosovu ikada videlo. Časopis nema glodura koji glođe ganglije. Sve može, sve je dozvoljeno na tim stranama. Uređuje ga, kako piše, „grupa studenata Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici“.
Ta mala grupa ljudi je najhrabrija četa koju Srbija ima. I tačka. Baš ta mala grupa ljudi… Ne studenti u blokadi, ne njihove kolege po Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, jer u krdu nije teško keziti zube… Baš ta mala ekipica kojoj na vratu stoji čizma samoopredeljenih koji im osporavaju pravo na samoopredeljenje. Zbog takvih su im blokovi ispod zadnjica, umesto ugrađeni u zidove fakulteta. Gazi i pribija im glave uz zemlju koje ne žele da se odreknu… Sa druge strane ih čeka druga čizma, takođe samoopredeljenih, ali za svoju vlast koju pred njima brane vulgarnom ucenom: „Hoćeš da ti mama i tata ostanu bez posla?“ ili uvredom: „Šta hoćeš ti? Prodao si sve svoje na Kosovu pa si ovde došo da mi krojiš kapu?“… Da, da… Mi smo ti koji su nešto prodali…
I tako stalno… Gazi stalno… Gazi me stalno… Gazimestalno.
Njih je za sve to vreme i dalje najviše dvadesetak. Neki su nativni Kosovci, neki nisu, ali su odabrani da to postanu. I ne zna se koji su važniji…
Potpuno sami, pokrenuli su mesečnik. Prvi broj je doneo književni, likovni i u tragovima novinarski izraz. Ali to je najmanje važno. Dugo su planirali, osmišljavali, čekali pomoć i na kraju ga sklepali. Materijalni minimum – intelektualni maksimum. Osećanje kao najvažnija informacija.
Pisanje koje su nam predstavili te nestvarno vrele mitrovačke junske večeri, kažu, cilja na povezivanje sa ostalim kolegama na drugim univerzitetima kroz zajedničke literarne ili likovne uratke koji bi u časopisu bili promovisani. Misle da se o njihovom životu ne zna dovoljno.
Znaju da se o njihovom životu ne misli dovoljno.
O njima i o fenomenu koji su oni postali je jako teško pisati. To su neki mladi ljudi sa vanvremenskom dušom koji u snu vide crvene oči kako ih ganjaju od srednjeg veka, kroz renesansu do kraja koga nema. To su neki prevejani domaćini koji ne čekaju „dogodine“. Njima je Prizren sada. To su nasmejana bića koja Briselski sporazum crtaju i priznaju da se često plaše, toliko sposobni i ljupki da su i Čačanina pripitomili.
Tako posvećeni, deo su daleko šireg, masovnijeg najrodoljubivijeg pokreta srpskog XXI veka.
Mladost je pametna ali drčna, poletna ali neiskusna, lako zapaljiva, ali lako i sagoriva. Mladost živi u imaginarnom beskraju vremena i prostora. Zreo čovek je sav u kontinuumu. Zreloj Srbiji su trebali meseci da poveruje koga je rodila. Ta Srbija je umorna, istraumatizovana, o njenu glavu se SFRJ razbila. Do njih je dopirao Baja Mali Knindža u vreme kad je i on bio mlad (i tada podjednako mali) i kada je dopirao sa zapada. Njih su prilježnije nego Rakićevu generaciju ubeđivali da su „deca novog veka nedostojna istorije naše“. Pankerisali su se, slušali kako su neozbiljni i nesposobni, a dočekali da izrode njih. Čista egzaltacija.
Ta Srbija, rodila je dostojne.
Sve vreme dok gledam te dostojnorođene, mislim se kako bi im valjalo doviknuti u leđa: „Ostanite dostojni tog oduševljenja, tog poverenja, te nade; čuvajte se patetike; čuvajte se neistomišljenika; još bolje se čuvajte istomišljenika; najbolje se čuvajte umišljenosti (lakše obuzima nego što se misli); kao crnog vraga se čuvajte u budućnosti ideja za čije ostvarenje morate da idete do Brisela, Strazbura, Haga. Tamo je skovan motiv sa vaše naslovne strane. Podsetite na to kolege iz centralne Srbije…“
I konačno… Ime… Savršeno u svojoj simbolici, semantici, zaigranosti. Gazimestan je za onu intimnu srpsku evangelistiku za internu upotrebu, oličenu u kosovskoj priči, drugo ime Armagedona. Studenti nam već mesecima pokazuju kako izgleda hrišćanstvo u praksi. Taj i takav put ne može da bude pogrešan.
Osećanje je najvažnija informacija! Pusti šta novinari pričaju.
