Piše: Miljana Dunđerin
Umetnost ulice nije marketing. Nije ukras. Nije predmet prodaje. Ona ne traži aplauz, već reakciju. Revoluciju, krik, ljubav, podsmeh, bes, mržnju. Što je reakcija jača, trag na zidu je uspešniji, moćniji. Svaki trag ima svoju svrhu, svoju priču koju oni koji ne umeju da slušaju nikada neće ni čuti.
Ulična umetnost je vizuelna poezija, nije stvorena da traje, već da pogodi, da izazove misao, probudi emociju, da se dogodi između prolaznika, a ne u galerijskom mraku.
„Volim te Anja“, „Milica + Andrija“, „Ne brinite“, „Čoviću izdajniče“, „Leja i Anisa“, „Nabijem vas na k***c“, „Vučiću p****u“, „NATO go home“, „028“, „Krdo prati jedan glas“, „Odavde nema nazad“…
Iako su ulice sveta pune „škrabotina“, a mitrovički zidovi bili zamazani često nekreativnim „šaranjima“, prljavštinom koju je potrebno prekrečiti, poenta je u tome da svi ti ispisani i oslikani zidovi predstavljaju najneposredniji, najiskreniji puls ulice, otisak vremena i krik slobode u svetu koji guši sveopštom kontrolom.
Svi prekrečeni grafiti i murali u Mitrovici, i oni naivni, ljubavni i detinjasti, i oni naručeni, komercijalni, i oni politički, religiozni, ironični, bolni, i oni puni mržnje, deo su ulice, deo grada, deo svih nas.
Grafiti nisu problem, oni su simbol, glas jedne zajednice, jednog mentaliteta, kulturnog koda. Oni predstavljaju nas, različite.
Umetnost ulice ne prihvata uslove onih koji angažuju umetnike da oslikavaju brendove i učestvuju na međunarodnim art strit festivalima.
Autor grafita i murala ne traži dozvolu ni od koga. On je slobodan i nekontrolisan. On očekuje da mu se dela na zidovima bespoštedno uništavaju, jer to ne znači da sistem odbija da vidi poruku, da čuje glas ulice, naprotiv, znači upravo suprotno. Znači da je uplašen, da panično briše poziv na bunt.
Kada vlast prekreči zid ona ne uklanja samo boju. Ona briše srce otpora.
Nije ovo prvi put da se u Mitrovici brišu takve poruke. Uništena je, posle samo jednog dana, i poruka i mural tada mladog, a danas svetski priznatog likovnog (uličnog) umetnika Enda (Vuka Đurića) „Krdo prati jedan glas“.
Bilo je to neposredno nakon otvaranja njegove prve samostalne izložbe „Disident“ u Mitrovici, 2018. godine.
Farbu na zid u centru grada bacili su građani koje je taj grafit isprovocirao, iznervirao, uznemirio. Razbili su ogledalo na zidu u centru grada, nije im se dopalo to što u ogledalu vide. Dopalo se Vuku Đuriću. Postigao je cilj.
Foto: PKC „Akvarijus“
Nedavno je jedini multietnički grafit i mural „Kultura“, na ulazu u Mitrovicu iz pravca Zvečana, zamenjen bankomatom.
Čuveni grafit i mural u Mitrovici – „Odavde nema nazad“, međutim, imao je neočekivano duži vek trajanja, skoro deceniju i po.
Njegovi autori pokazali su se kao izuzetni vizionari.
Iako je poruka na početku, shvaćena u doslovnom značenju, sa stanovišta većinskog stanovništva u severnom delu grada, a i sa stanovišta tadašnje vlasti, bila politički korektna, neproblematizovani vid otpora, izraz (lokal)patriotizma, usled turbulentnih političkih i bezbednosnih dešavanja, ta poruka mogla je, tokom vremena, da se iščitava i u ironičnom ključu.
Postala je provokativna za mnoge nekadašnje stanovnike Mitrovice, koji su shvatili da odavde, ipak, ima nazad, i napustili ovaj grad.
Uprkos tome, grafit i mural su opstajali na fasadi zgrade u centru grada, ispraćajući svoje sugrađane prethodne decenije, sve dok nisu zasmetali aktuelnoj gradskoj vlasti, odnosno sve dok se trenutna gradska vlast nije obračunala sa grafitima i muralima.
Foto: PKC „Akvarijus“
Benksi je svetska senzacija ne samo zato što njegovi motivi probijaju zidove svesti, već i zato što uništava svoje radove kao protest protiv tržišta umetnosti, a sistem mu isplaćuje milione.
Paradoks? Da, ali i dokaz.
Dokaz da ulica ima vrednost, da grafit ima moć. Kao što, očito, i „Krdo prati jedan glas“ i „Odavde nema nazad“, imaju moć.
No, za razliku od Benksija koji se smeška u svetskim muzejima i galerijama, naši ulični umetnici ostaju na ulici, ali bez zida, bez dozvole, bez priznanja, dobijaju prekršajne kazne.
Zidovi u severnom delu Mitrovice ostaju prekrečeni, umiveni u sivilo birokratije i ravnodušnosti.
No, džabe sve četke ovoga sveta. I integrisani, zidovi pamte da su stanovnici ovog grada izgubili galerije, biblioteke, pozorišne scene, bioskope, kulturne centre, festivale, džamiju, crkvu. Ljude smo izgubili. Ostalo nam je da oplakujemo zidove.
P. S. Preko dvadeset godina živim u ovom gradu, ne mogu da „najoštrije osuđujem“, i ne „prelazim crvene linije“, jer nemam ulice svoga grada. Jasno mi je da odavde ima nazad, ali meni je kasno za treći grad, a rano za predaju.
Autorka je likovna umetnica, direktorka mitrovičkog PKC „Akvarijus“.
Foto: Kontakt Plus
