Za Kontakt Plus piše: Milena Jevtić
Svaka sličnost sa stvarnošću je, razume se, sasvim slučajna.
Kažu da je život pozornica, ali kod nas je to pozorište bez reditelja, sa glumcima koji sami sebi pišu uloge i aplaudiraju u isto vreme. Zavesa se podiže svakog jutra, a mi, hteli, ne hteli, dobijamo svoje mesto u predstavi, ne po talentu, već po rasporedu sedenja. Tu, negde između prvog i poslednjeg čina, čovek shvati da nije pitanje da li igraš, već čiju ulogu pristaješ da odigraš.
I tako, ako imaš olakšavajuću okolnost da se rodiš u porodici ratnih profitera, ili barem dovoljno fleksibilnih političkih stavova da se savijaš kako vetar duva, eto tebe, možda i na nekoj funkciji, negde. Sa vizitkartom, foteljom i uverenjem da si tu jer si „sposoban“.
No, problem nastaje ako si uveren u ideale. Davno Bora reče da za ideale ginu budale, ali mlad čovek je tvrdoglav, pa mora da proveri sam jer, kako da veruješ starima da ne vredi, kad još nisi ni pokušao da pogrešiš?
I onda se nađeš na pustome polju.
Zemlji koja postoji u pesmi, u duhu i u podsvesti, dok na papiru već polako bledi. Na mestima koja su postala granice, čuješ drugi jezik, a kada pružiš ličnu kartu, osetiš kako ti nešto nevidljivo klizi iz ruku. Tablice nekako i možeš da zaobiđeš, ali ono što boli to ne možeš.
I tu počinje ono najteže: da se snađeš i preživiš.
Onda možeš biti:
1) Istorijsko-nostalgični patriota*;
To su ljudi koji žive u prošlosti kao u udobno nameštenoj sobi. Njome hrane i sebe i nas, kao da se od sećanja može napraviti hleb. Ubeđuju nas da imamo samo prošlost, dok su, neretko, budućnost dobro obezbedili.
Volim tu grupu ljudi. Imaju neku tišinu u sebi koja ume da zainati mladost, ali ta tišina nije uvek mudrost, često je samo navika da se ne talasa. Ćutanje opravdavaju dostojanstvom, a u suštini liči na onu staru priču: kao žena koju neko tuče, a ona ćuti da komšije ne čuju. O svakom primeru patriotizma, govore, ali ne sprovode. Često su daleko od mesta o kojem pripovedaju.
2) Partijski patriota*;
Oni su disciplinovani, uredni, sa pečatom tamo gde treba. Njihov patriotizam ima rok trajanja i produžava se uz člansku kartu. Oni ne viču, oni klimaju glavom. Uvek su na pravoj strani, jer se strana kod njih retko zadržava na istom mestu. Ipak, ponosno i smelo izdaju zemlju, ali pod zastavom. Oni su prisvojili i patriotizam i vlast kao svoju imovinu, pa nam velikodušno dopuštaju da pevamo „Vidovdan“, pod uslovom da je pečat u knjižici svež. Iako već ima pečat, što da ne bude i grb? Makar od onog dela zemlje u koji se zaklinju, a koji sve manje liči na njihove reči.
O njima su već pisali mnogi, toliko da moja malenkost neće kvariti tradiciju suvišnim opisima.
3) Nezadovoljni patriota*;
Oni vole svoju zemlju, bar tako kažu. Ali ih sistem nije prepoznao, što je, po njima, najveći dokaz da sistem ne valja.
Pošto nisu prepoznati, odlučili su da se preporuče, glasno, uporno i bez mere. Kupe vlast rečima, a kad je ne dobiju, proglase je neprijateljem. Za njih, vlast i zemlja su isto, pa ko ne valja vlasti, ne valja ni zemlji.
Govore hvalospeve o sebi i svom patriotizmu, kritikuju sve što postoji i nude svoj život kao jedini ispravan model.
Obrazac je poznat.
Nezadovoljni patriota će prvog patriotu optužiti da živi u prošlosti, jer se on, eto, bori za budućnost. Tako se svađaju oko vremena, dok sadašnjost stoji zaboravljena, kao star nameštaj koji niko ne želi da iznese, ali svima smeta.
4) Bivši patriota*;
To je čovek koji je voleo otadžbinu dok mu je ona uzvraćala platom. Kada je ljubav postala jednostrana, a primanja skromnija, došlo je do naglog ideološkog prosvetljenja.
Zbog ograničenih sposobnosti da napreduje bez podrške, on menja stranu, ali ne tiho. Naprotiv. Postaje najglasniji u pljuvanju svega što je do juče branio. Takav čovek, rekli bi Srbi, postaje veći katolik od pape.
Suštinski, ne voli ni jednu stranu, ali ga jedna bolje plaća. I to mu je dovoljno.
5) Projektni patriota*;
Oni su najsavremeniji oblik. Njihova borba je projektna, finansirana i uredno dokumentovana. Patriotizam kod njih dolazi u formularima i izveštajima, sa stranim budžetom koji se, patriotski, smanjuje, ali nikad na njihovu štetu.
Nemaju ni prošlost ni budućnost, jer žive od roka do roka. Ćutke prihvataju sve što im se servira, prodajući sve zarad „održivosti“. Svoj patriotizam često nazivaju „nepotrebnim nacionalizmom“, a prezir prema sopstvenom narodu pakuju u lepe reči.
I tako, uz prigodne projekte, prazne budžete i dušu.
I onda, kad sve ove kategorije prepoznaš, počinje ono najteže:
Opredeljenje.
Ali…
Tu negde, između svih tih podela, postoji i ono što se ne uklapa, ne zato što je bolje, nego zato što ne ume da bude kao ostalo.
To su oni koje niko nigde nije svrstao. Nije ih sistem prepoznao, nisu se sami nametnuli, nisu naučili da govore kad treba, ni da ćute kad je isplativo. Ostali su negde između, dovoljno tvrdoglavi da ne odu, a nedovoljno prilagodljivi da uspeju.
Onaj što kopa svoje i gleda svoja posla, ali ipak zna šta se dešava. Ne priča, jer nema kome. Ne odlazi, jer nema gde. Ne pristaje, jer ne ume.
Onaj u gradu koji još uvek ima neku meru, iako je više niko ne traži. Zna da bi mogao lakše, ali neće, ne iz morala nego iz inata prema sebi, da ne postane ono što prezire.
Ne nazivaju sebe ničim i niko ih ne naziva.
Samo, kad se sve sabere, ispadne da su upravo oni najmanje lagali i druge i sebe, a to je – rodoljublje.
Tu više nije stvar u tome ko šta voli, niti ko šta govori. Nego ko je šta pristao da bude.
Na kraju, svako dobije svoju verziju istine i u njoj živi, bilo da je izabrao, ili samo nije imao snage da bira.
