Piše: Jovan Zafirović
Na tridesetak kilometara od Kosovske Mitrovice, odnosno petnaestak od Leposavića, u brdu, u jednom selu, inače karakterističnom za ove krajeve, ali meni, nenaviknut na ovakav geografski doživljaj, čudnog položaja, u Sočanici, slavi se Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja.
Kroz uske uličice, uz koju pauzu od asfalta, prolazeći pored zaseoka sa kojih ste blagosloveni impresivnim prizorima prirode, ali i pored sočanskog Dedinja, kako mi objašnjava Milena, stiže se u manastir. U sočanskom Dedinju, uistinu, kuće su bolje, velelepnije u odnosu na nedaleke delove tog kraja gde dominiraju starija zdanja, ambari, koševi, centar je, praktično, tu.
Što su se kaplje kiše brže razlivale po magistralnom putu, bojeći ga u tamnije nijanse, to smo dublje stiskali papučicu za gas.
Kasnimo šestinu sata – liturgija uskoro počinje. U izložbi automobila ispred manastira, nalazimo mesto za parking. Trčimo od kapije do manastira. Prvi put sam ovde, nema vremena divljenjima kako otac Justin, sam u manastiru, uspeva da održi sve pod konac. Ostavljam to za posle liturgije.
Crkvica je skromnih dimenzija. Prilepljena neobičnoj steni. Ne tako starog freskopisa. O njoj uglavnom nema puno pisanih tragova, više se oslanja na usmena predanja.
Milena treba da bude za pevnicom, ulazi tiho, topi se, ide napred. Ostao sam gde i ostali svet koji nije uspeo da uđe u crkvu, napolju, s obzirom da nisam imao svoj, pod kišobranom neznanog momka.
Uglavnom sam navikao da pravnici galame, sa glasovima oštrim i ubeđivačkim, Milenin glas bio je pitak za pevnicom. Nakon liturgije, nakon pričešća, biraju se kolačari. Tipično i za naše krajeve u Kosovskom Pomoravlju. Prošle godine dve porodice su bile, za ovu, kaže sveštenik, javili su se Kovačevići i Trifunovići, utom ga prekida stariji ženski glas:
– „Oče, da li možemo i mi da budemo kolačari?“
– „Možete, sa radošću“, joj odgovori.
Dok smo se okrenuli iza, već je u dugom nekoliko desetina metara letnjikovcu postavljena trpeza.
Narod je izlazio iz crkve, a Milena, prijateljica, studentkinja master studija na Pravnom fakultetu i ja, kružili smo oko manastira kako bi me upoznala sa nekim osobenim pričama. Bitnim događajima i verovanjima njenog kraja. Ona zna mnogo o svom kraju, ali ne zna odakle da počne. A kad počne, biva zaustavljena od ljudi koji je pozdravljaju, grle, pitaju za njene kući i govore kako je dobro dete.
Tri groba
Na crkvi, levo od vrata, na ploči pravougaonog oblika, postoji zapis, na kom, između ostalog piše: „Ovaj hram Usekovanja gl. Sv. Jovana Krstitelja podignut je na crkvištu Svete Prečiste, trudom obor-kneza Ćirka Terzića iz Sočanice 1862. Postavio ga je Ćirkov unuk Vukajlo Radoičić iz Sočanice 1957. godine.“
Levo od crkve nalaze se tri groba. Na jednom gotovo nevidljiv zapis, izlizan, sa detaljem u vidu udubljenja koje prati oblik krsta, kakav je i oblik spomenika, drugi je ocu Danilu, a treći, najočuvaniji i najnovijeg datuma jeste baš ktitoru crkve, obor-knezu Ćirku Terziću, rođenom i umrnom u devetnaestom veku.
Pokazujući njegov grob, pita me Milena da li znam zašto samo njegov grob nije paralelno od crkve smešten.
Nisam imao ideju, čekao sam i ubrzo dobio objašnjenje koje sam očima tražio.
Hteo je da ga sahrane tako da može da gleda u crkvu.
Čoveče!
I Milena, kad priča, priča sa uživanjem i punim očima radosti, o svemu kad priča, o životu, idejama, težnjama, najviše o drugom, ne o subjektu, koga iza druge stavlja. Konačno nas prekidaju u razgovoru i zovu da sednemo za trpezom.
A dok se spuštamo ka letnjikovcu, grabi priliku da mi kaže kako je ovde bilo nešto više od deset monaha, a sad je jedan, ali i pored toga što je sam otac Justin, manastir izgleda sređeno kao da je deset monaha.
Za trpezom
Nakon blagoslova, kad su kašike, viljuške i noževi počeli da zveckaju, a posnom hranom se pune tanjiri ispred vernika, slušali smo starije kako nam govore svoje priče u pauzama malih zalogaja.
Preko puta nas je seo stariji čovek – Đile ga zovu – on počinje sam, neupitan: „Treba biti objektivan. Svaka ptica želi da živi na svom podneblju, tako i čovek“, ispred sebe gleda bokal vode, uzima ga tvrdom, žuljevitom šakom i dodaje: „Nije čovek ovaj bokal, pa da ga pomeriš.“ Gleda nas oštro da vidi da li smo ga razumeli. Klima glavom.
PodaIje od nas, ali dovoljno grlat čovek da ga čujemo, govori kako se na taj dan ne jede ništa crveno, zato što asocira na krv.
– „Ne stavljamo crvene stolnjake, ne jedemo ni paradajz, ni cveklu, ni šargarepu, ništa crveno ne koristimo kući za slavu danas.“ Gleda Koka-kolu i nastavlja, veoma ozbiljno, bez tragova ironije, dodirujući crvenu nalepnicu oko flaše: „I ovo skidamo.“
Smejemo se njegovoj nezlobivosti koja je veća od njegove krajnosti. Krajnost mu proizilazi iz poštovanja. On govori šta on radi, bez prekora šta drugi radili.
– „Kod nas ovaj praznik zovu i Sveti Jovan glavoseča. Ne znaju ljudi, ali veruj, niko ne misli loše. Nego, kažem, ne misle šta su time rekli.“
Foto: Jovan Zafirović
Desanka u Sočanici
Odakle je momak, šta radi, pita za mene Milenu. I nije prvi koji to čini. Pitaju tako da ih i ja čujem. Ali mene niko. Nov sam im. Nisu me do sada viđali. Ovde kao da ne dolaze često sa strane, pa svakog ko je nov svi primete. Nema kamuflaže i infiltriranja. Prepoznaju. Ili sam ja, jednostavno, nevešt u tome da se prikrijem.
Iz Kamenice je drugar, govori mu Milena, on piše.
– „Aaa, piše!“ Odgovara Đile, „slušaj ovo“, kaže, i počinje da recituje:
– „Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu“, Desanka, vrteći mudračkostarački glavu i podižući prst, mora to da se zna, saopštava.
– „Mora“, odgovaram.
Venčanje koza
Dok izlazimo iz „pećine“ iz koje se može pravo u oltar, Milena počinje:
– „E, nisam ti ovo rekla. Postoji priča da su ovde hteli da venčaju koze.“
– „Molim? Ko?“
– „Da, hteli su da venčaju koze. Komunisti. U selu još ima živih ljudi koji se sećaju priče iz tog perioda. Došli su komunisti u manastir sa idejom da ovde venčaju koze.“
– „I?“ Znatiželjno je prekidam, ujedno i požurujem da nastavi, da mi završi priču.
– „Kad su došli ovde ispred crkve, samo ih je odjednom, niotkuda, neki jak vetar prebacio na drugo brdo.“ Pokazuje mi rukom.
Opet ja:
– „I, jesu ostali živi, šta se desilo?“
– „Svi su ostali živi, kao da ničeg nije bilo. Samo su posle toga odustali od ideje da venčavaju koze ovde u manastiru.“
Kao i sve priče
Silazimo od zvonare ka drvetu, „znaš ovo drvo“, počinje Milena, a ja nastavljam da znam, da je kao i sve priče, hteli su da ga seku, ali…
Smejemo se.
– „Da, hteli su da ga seku, ali se pojavio lik Svetog Jovana.“
Ona mi pokazuje gde ona u drvetu prepoznaje oči i bradu, ja tvrdoglav vidim na drugom mestu oči, nos i bradu sveca u drvetu.
– „Jedna starica je skoro ovde zapalila sveću i počelo je da gori, i vidiš sad kako je, ali se još uvek vidi. Nije kriva. Drvo je staro 400, 500 godina.“
Nepoznato je koliko je tačno staro, ali jeste, toliko obimno da ako ga želite obuhvatiti rukama, morate potražiti pomoć, ne jednog prijatelja, možda čak i dva, tri…
Tamnija i svetlija
Sa jedne strane stola jedan čovek s kraja na kraj ide sa flašom rakije, sa druge drugi. Služe narod.
– „Čija je rakija ovo?“, pita jedna žena čoveka u srednjim godinama.
– „Ovo je moja“, dižući flašu govori, „a ono je njegova.“
– „I koju da uzmem da probam malo, tako valja, koja je bolja?“
– „Obe su dobre“, govori. „Probaj obe.“
I u to se i uverava. Prvo tamniju pije, a onda svetliju.
– „Prvo ću tamnu, na kraju“, kaže, „neka bude svetlo uvek.“
Ne mogu sad
Upoznajem Mileninog dedu, a ona prelazi na stvar.
– „Deda, je l’ znaš neke priče o manastiru da ispričaš drugaru?“
– „Znam mnogo, ali ne može sad. Ne može. Sad je slava, mi moramo da sednemo pa da ja počnem da mu pričam. Ima mnogo stvari da se ispriča. Ne može na brzinu. Uuu koliko stvari ima!“ Priča deda, odmahuje rukom, mi ga pozdravljamo radosno i ostavljamo na miru, da sedne za trpezom i odlazimo.
Vraćajući se sa slave, Milena me razdragano upoznaje sa lokalitetima o kojima nismo mogli zbog žurbe prilikom dolaska. Priča šta bi mogla i šta hoće da uradi ovde, bez rezerve, razmišljanja o novom zavičaju i potrebama koje guše život.
Nenaviknut na to da neko mlad ni ne pomišlja o odlasku, ne govori u tom pravcu, pitam je:
– „Ti baš ne bi otišla nikad odavde?“
– „Želela bih da ostanem.“
– „A šta ako ne možeš?“
– „Potrudiću se da mogu.“
Odlazimo iz njenog kraja, uključujemo se na magistralni put za Kosovsku Mitrovicu, gde je sve suprotnost, gde je umesto zelenila sivilо, gde realnost ne dozvoljava sigurnost, već pruža nivo želje. Gde se ne može sanjati od buke. A ona toliko sanja… Ona toliko sanja i voli da će i neprijatelj pasti kao pokošen pred njenom željom i ljubavlju.
