Piše: Jovan Zafirović
Posle svih priča i izjava ovih dana o statusu preostalih institucija Republike Srbije na Kosovu i Metohiji (prosveta i zdravstvo), od strane Prištine i zapadnih predstavnika i dalje se sramno ćuti o tome.
Ovde ne govorim o ćutanju predsednika Republike Srbije i njegovih karikatura u vidu Petra Petkovića, Marka Đurića i drugih, koji tu i tamo nešto bezvoljno i u biti nezainteresovano, ali dovoljno zapaljivo kažu. Oni su svoje rekli svih ovih godina sramnom i gubitničkom politikom.
Ovde govorim o ljudima kojih se to direktno tiče. A to su profesori, studenti, naposletku srpski narod na Kosovu i Metohiji koji nas je sve nas koji smo o ovome govorili i pisali, sa izuzecima, nazivao izdajnicima.
A sada…
Rektorski kolegijum, koji među prvima treba da se oglasi, tek pre dva dana izdaje saopštenje gde ukazuje na neke probleme sa kojima bi se studenti i zaposleni suočili, ali se kao inače, u suštini, igra opštim mestima, neozbiljno moljakajući i očekujući sada da Kfor i Euleks uspostave stalno prisustvo kod fakulteta. Sa čije strane (Zapada) dolaze poruke i demanti na izjavu Srpske liste koja govori da „integracija zdravstva i prosvete nije deo pregovora“ od strane Jerna Rodea koji kaže da „Ohridski sporazum jasno predviđa integraciju zdravstva i školstva.“
Takođe, Studentski parlament Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici ćuti. Muk.
Članovi parlamenta ispijaju kafe po lokalnim kafićima, izlaze po žurkama i ne pada im na pamet da se oglase, da kažu nešto.
I da, živi bili pa videli, neće se oglasiti niti reći, ni pojedinačno, ni kao zvanično telo, dok im ne stigne naređenje od političkih činilaca koji vladaju na fakultetima da to treba da učine protiv Kurtijeve represije. Onda će po običaju, kad im se kaže, izaći, vitlati zastavama, stavljati flastere preko usta, dizati indekse uvis – praviti jeftini performans da zadovolji formu i ulogu srpskog studenta na Kosovu i Metohiji u ovim presudnim trenucima.
Ne, orkestrirani performansi koji će se desiti vas neće spasiti moralne odgovornosti.
Protiv Kurtijeve represije treba izaći, i za to ne treba čekati naređenja i to ne treba da bude radna obaveza zaposlenih. Takođe se, pored Kurtijeve represije, treba oglasiti i protiv onih koji su doprineli tome, koji su davali jedno po jedno što označava srpsko, na tacni, koji su prećutno pomagali da nam se stavlja omča oko vrata, mač iznad glave, koji je sve bliži da nam prereže vrat.
Jasno je da srpski narod, Srbin, bilo da je u rektorskom kolegijumu, bilo da je student, član Studentskog parlamenta, profesor, učitelj, lekar, zdravstveni radnik, kurir, penzioner, nezaposlen, u ovom trenutku, nema nikakvu moć da bilo šta promeni po pitanju njegovog statusa, položaja. Ali, da li će ostati upamćeno da je ćutao dok je bio pod streljačkim vodom ili će se pamtiti njegove poslednje reči, koje bi bile u kontekstu neprihvatanja i nepristajanja?
Ćutanje, danas, na Kosovu i Metohiji, pored svih rizika od izgovorene reči, nije zlato.
