Piše: Milena Jevtić
Ona je, kao kakva starinska tragedija, naučila da preživljava, ali je istovremeno izgubila volju da se voli. I šta je najgore – odlučila je da najviše mrzi baš one koji joj pomažu.
Smešno bi bilo da nije tragično: u ovom gradu čovek koji podiže ruševinu proglašava se rušiteljem, a onaj koji krade budućnost dece veliča se kao „patriota“. U Mitrovici je sve naopako postavljeno: što si iskreniji, to si opasniji; što više želiš reda, to brže postaješ „smetnja sistemu“.
Ona mrzi ljude koji joj pomažu jer je navikla da joj pomoć dolazi u koverti, sa pečatom i potpisom. Iskrena žrtva je podseća na sopstvenu trulež, iskrena ljubav na sopstvenu hladnoću, iskrena borba na sopstveni kukavičluk.
Ljudi koji joj zaista pomažu smetaju jer ruše lažni mir, a u Mitrovici je mir najveća roba na crnom tržištu.
Zato Mitrovica danas izgleda kao domaćinstvo koje izbacuje lekara, a prima bolest u goste. Ona kažnjava ruke koje joj daju hleb, a nagrađuje one koje joj ga otimaju. Ljude što žele da joj unesu svetlo u tamnicu naziva izdajnicima, dok se sa tamničarima fotografiše na svečanostima.
Intelektualni svet će reći: to je klasičan primer kolonizovanog duha – grad u kome se aparat kontrole toliko duboko usadio da se ljudi više plaše istine nego nestanka.
Studenti, pak, žive u toj matrici svakodnevno. Za njih je lekcija jasna: nije najopasnije biti gladan, već misliti svojom glavom. Njih su naučili da je diploma važnija od slobode, i da se u ćutanju dobija prolazna ocena.
Ali šta ostaje mladom čoveku koji vidi da je svaki profesor koji ga brani proglašen za problem, da je svaki aktivista koji ga podrži gurnut u stranu, da je svaka iskrena pomoć unapred osuđena?
Ostaje mu gorko uverenje da je budućnost negde daleko od ovog grada. I tako Mitrovica, grad mladih, u stvari proizvodi izgnanike u sopstvenim stanovima.
Ako hoćemo ironiju, evo je: Kosovska Mitrovica je kao bolesnik koji mrzi doktora jer mu kaže da mora da prestane da pije otrov. Voli svoje otrove, voli svoje dželate, a ne podnosi one koji bi joj otvorili prozore.
Ona kao da je odlučila da je najveći luksuz koji može da ima – pravo da sama sebi seče korene.
Ipak, ovaj grad nije samo predmet podsmeha. On je, hteli mi to ili ne, ogledalo čitave naše nacionalne tragedije. Mitrovica je laboratorija u kojoj vidimo kako se narod navikava na poraz: tako što se uči da mrzi one koji pokušavaju da ga od toga izbave.
I da, neka ostane zapisano: ovaj grad nije mrtav. Pod naslagama straha, apatije i korupcije postoji jedna druga Mitrovica, koja se ne vidi u naslovima, ali se čuje u šapatima i u pogledima mladih koji još nisu skroz odustali. Svako ko je ikada iskreno pokušao da joj pomogne, pa makar bio odbačen, ostavio je trag.
Jer jednog dana, kada se otvore vrata i kada padne zavesa, Mitrovica će morati da odluči koga će priznati kao svoje. Da li će to biti oni što su je decenijama držali na aparatima, ili oni što su se usudili da joj kažu istinu iako ih je mrzela?
Dok taj dan ne dođe, ostaje gorka konstatacija, koja je i optužnica i svedočanstvo:
Kosovska Mitrovica mrzi ljude koji joj pomažu. Ali baš u toj mržnji krije se dokaz da joj je pomoć neophodna kao vazduh.
Autorka je po struci diplomirani pravnik, a studije je završila na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
