Piše: Milena Jevtić
Kulturni genocid, ili kulturno čišćenje, pojam je koji je prvi oblikovao pravnik Rafael Lemkin 1944. godine kao jednu od komponenti genocida. Njegova ideja bila je jednostavna i sablasno jasna: uništenje kulturnog identiteta naroda nije ništa manje od ubistva tog naroda – samo se izvodi tiše, čistije, bez dima i krvi.
Taj pojam se kasnije pojavio u nacrtima međunarodnih dokumenata, poput Deklaracije Ujedinjenih nacija o pravima urođeničkih naroda (2007), ali je u konačnom tekstu – izostavljen. Kao slučajno. Kao da je neko pažljivo obrisao baš tu reč koja najviše boli. I tako je kulturni genocid ostao sivi prostor između istine i interesa: prepoznat u teoriji, ali nedopustivo neudoban za praksu.
Onaj koji ne izaziva osudu, već klimanje glavom. Zločin koji je postao politički korektan. Niko ne diže glas jer nema mrtvih tela na ulici – samo prazne sale, zaključane biblioteke, muzeje bez eksponata i crkve u kavezima.
U međunarodnim konvencijama stoji zabrana uništavanja kulturnih dobara, ali u stvarnosti – to je najelegantnije ignorisana odredba. Jer, znate, „to nije prioritet“. Sve što se dogodi u kulturi postaje „simbolično“, „kolateralno“, „bezbednosno osetljivo“.
Kolateralna šteta, tako danas zovemo ono što bi se trebalo nazvati pravim imenom – zločin.
Kao da je uništenje hrama manji zločin od uništenja života. A zar hram nije produžetak života? Zar biblioteka nije produžetak pamćenja? Zar muzej nije produžetak istorije?
Uništenje kulture nije „prateći efekat“, nego udruženi zločinački poduhvat sa vrlo preciznim ciljem, brisanjem jednog naroda iz istorije.
Umesto programa u kulturnim centrima dobijamo „evropske projekte“ svedene na dvodnevni nastup i fotografiju za izveštaj. Umesto stabilnog univerziteta privremene učionice, administrativna neizvesnost i tišina.
To nije nesreća. To je politika. I to je strategija. Kosovo i Metohija su njen školski primer: kulturni genocid sproveden pod okriljem „demokratizacije“.
Pravno, pitanje je prosto: namernost i sistematičnost. Kada se biblioteke zatvaraju, muzeji prazne, ulice preimenuju, udžbenici ne dopremaju, škole rade bez programa, a umetnici postaju „nepoželjni“, to više nije greška, to je metod.
I pravo to može da prepozna, samo ako pravo još ima oči.
Književnost to zna i pamti. Tamo gde sudovi okreću glavu, pisac beleži. Tamo gde institucije ćute, pesma postaje svedok. To je snaga i prokletstvo kulture – da mora čuvati ono što svi drugi proglašavaju suvišnim. Jer ako kultura ne ostane, narod postaje samo broj u izveštaju, hladna statistika koja ne boli nikoga.
Književnost postaje arhiv otpora, nepisani sud, poslednji prostor u kom se još može izreći presuda za kulturni genocid.
Ali najveći zločin počinje u školi. Škola je mesto gde se narod rađa ponovo svake godine. Kada škola postane privremena, kada učionica postane kontejner, kada se istorija svede na „regionalni predmet“, onda više ne ostaju ni hramovi, ni biblioteke, ni muzeji, već samo prazna deca koja ne znaju kom narodu pripadaju. A prazno dete je najposlušniji građanin.
I onda dođe licemerje. U izveštajima sve postaje „napetost“, „kriza“, „sporadičan incident“. Niko ne kaže: zločin.
Jer da bi ga tako nazvali, morali bi priznati da su ga videli. A videli su ga svi.
Kulturni genocid je najprihvatljiviji zločin savremene Evrope: dovoljno tih da ne remeti samit, dovoljno nevidljiv da ne pokvari sliku. On je civilizovani zločin, zločin u odelu, zločin koji se smeši na konferencijama.
Telesno nestajanje je trenutno, kulturno je trajno. Možeš obnoviti zgradu, ali ne možeš oživeti pesmu koja više nije otpevana. Možeš podići zid, ali ne možeš vratiti veru koja se srušila s hramom. Možeš rekonstruisati muzej, ali ne možeš oživeti predmete koji više nemaju publiku ni smisao.
Kulturni genocid je novi model nestanka naroda, briše te, ali te niko ne sahranjuje. Na kraju ostaje praznina. A praznina, izgleda, nikome ne smeta. Ona je najprihvatljiviji zločin od svih.
Autorka je po struci diplomirani pravnik, a studije je završila na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
