Piše: Jovan Zafirović
Koračam ulicom kojoj su promenili ime. Kumovano je i drugim, ne iz ljubavi, nego iz pakosti.
Krošnje sa kojih pada lišće kao da su izašle iz mog pismenog zadatka u petom osnovne.
Stolovi i stolice ispred kafića, puni prašine, i dalje dremaju napolju. Unutar, iza velikih stakala je sada svet. Gledam lica zanesena u razgovorima.
Ko zna o čemu većaju.
Pamtim slike.
Sreo sam usput nekoliko poznanika sa potrebom za utehom, u očima.
Nikada nisam upamtio ime plave devojke ili žene, sa naočarima i uvek skupljenom kosom, bibliotekarke na Filozofskom fakultetu, ali njenu ću posvećenost, željom da mi izađe u susret, pamtiti uvek. Kao i kratke razgovore dok traži naručene knjige.
– Znači, još malo završavaš.
– Još malo, ne zna se hoću li ja pre dati poslednji ispit ili će nas zatvoriti, rekoh joj i uputih se ka kopirnici kod Sneže.
A na vratima male kopirnice, smeštene u baraci, natpis: „Objekat u zatvaranju“. Kao da me je nešto probolo u grudima. Kao da sam video umrlicu drage osobe. Slutnje su se pokazale kao tačne.
– Nema, ne vredi. Nemogući su uslovi da se dobije dozvola za rad, da se selim na drugu lokaciju nema smisla, govori mi Sneža, da ulažem u drugi prostor, gde, kako, ako za mesec dana presele Univerzitet. Šta sam uradila? A posla je sve manje…
Pomno pratim zabrinutost u glasu i pokušavam da nešto suvišno ne izustim. Sve je suvišno.
– Ne zna se koji si po redu kome je krivo što moramo da zatvorimo. Studenti me zovu i govore da ne znaju šta će bez nas, kroz blagi smeh, priča.
Nije smešno. Istina, neće znati. Od sociologije, preko psihologije, do istorije umetnosti, jezika i književnosti, sve potrebne materijale su imali. Ne treba uvek prijatnoj Sneži ime autora i naslova, samo ime profesora. Odmah znaju i obaveznu i dodatnu, preporučenu literaturu. Godinu izdanja i izdavača.
– I šta sad, ovo su možda dve poslednje knjige iskopirane kod Vas?
– Izgeda, reče mi.
Otvorio sam vrata, bezvoljan krenuo prema Domu. Neobjašnjivo glup osećaj.
Petak je. Rastavljam se od prehlade i temperature. Kašljem kao višedecenijski zavisnik od nikotina. Struže mi u plućima.
Piše mi J. da kupim Tantum verde. Odgovaram joj da hoću, ali da mi je bolje i kad je čujem.
Hoću ja da kupim, ali nema ga u apotekama. Kao ni mnoge stvari. Uzimam šta ima da mi što pre prođe grlobolja.
Točkići kofera paraju mi uši. Iritiraju. Sada zbog glavobolje, inače zbog toga što mi simbolizuju odlazak, napuštanje, rastanak.
Iritiraju me, jer se sve češće čuje zbogom.
Studenti i profesori odlaze kućama.
U nedelju su lokalni izbori.
– Ovi će izdominirati, čujem kako dva momka pričaju.
– Nema ko drugi, mislim, ima možda ko, ali ko sme njih da glasa. Odmah pretnje. Evo i moji isto moraju. I mene su zvali.
Imao sam potrebu, ali ništa nisam rekao. Bezmozgovići.
Toliko ih se plaše da im ime ne smeju izgovoriti. Moja baba, tako, nikad nije izgovorila reč zmija, koristila je druge. Zlo ipak treba nazvati zlom.
Popeo sam se do trećeg sprata i otvorio prozor u hodniku. Ispred mog videokruga crkva Svetog Dimitrija, spomenik rudarima, teren ispred Doma.
Gledam klince kako igraju basket. Klupice su pune brucoša i starijih studenata. Razmišljam o situaciji od sinoć. Zatvara M. Akvarijus nešto pre dvanaest, izlazimo, a u tom momentu prolazi grupa albanskih mladića i dobacuju nešto.
– Šta je rekao, šta je rekao, pita M.
– Nisam razumeo.
– Ni ja. Kaže M.
Odlaze niz Kralja Petra okrećući se više puta.
Šta su hteli, šta su rekli, ne znam. Žao mi je, ponekad, što ne znam albanski. Da samo razumem šta govore. Šta nam misle. Šta hoće.
– Mnogo ih je u poslednje vreme. I šta će sad oni, pitanje je da li imaju petnaestak godina, u ovo doba na severu? Da provociraju?
Centralna izborna komisija nije odobrila akreditacije srpskim medijima na Kosovu da prate izbore. Novinari su se digli. Srbi i mediji na Kosovu su izjednačeni. I jedni i drugi nemaju slobodu.
U nedelju su lokalni izbori. Ne zna se šta će biti do nedelje, kamo li nakon toga. Dižite se sa tih klupica, mislim se, idite iskopirajte knjige kod Sneže, možda će vam biti poslednje koje ste kod nje iskopirali. Požurite, uradite nešto lepo. Neka vas nešto lepo seća na ovaj grad. Idite, makar te knjige, da ih sutra čuvate za uspomenu.
Ja jesam i hoću.
Dižite se.
