Za Kontakt Plus piše: Milena Jevtić
Zoološki vrtovi. Mesta gde čovek može da se oseća kao da je otkrio tajnu prirode, sve dok ne pogleda na tablu „Ne hranimo životinje“. Da, divna prilika! Stigneš do tigra, koji te gleda onako kao da mu duguješ račun za vodu koju si popio u prošlom životu. Lav te kao da razmišlja da li da te proguta u svom minutu dosade, a zmije… one se smeju sebi, ili tebi, ko će ga znati.
Kod hijena taj strašni, prodorni pogled uz osmeh koji kaže: „Misliš da si strašan? Ha ha, ti si samo turista!“ Orlovi dostojanstveni, foke razigrane, vukovi tihi, majmuni hrabriji od većine posetilaca, sve u jednom malom komadu sveta, ograđenom žicom i staklom.
Sve te životinje, zatočene, nesrećne, sasvim spremne da te podsećaju da si ti slobodan. Da, slobodan da platiš kartu i napraviš selfi. Što je najčudnije, komentarišemo njihovu tugu, a istovremeno uživamo u sopstvenoj moći da ih posmatramo. Baš sjajno, zar ne?
A onda, dok se osećamo kao gospodari prirode, pitamo se: a da li je Kosovo i Metohija jedan takav zoološki rezervat? Mesto za usputnu posetu, ispitivanje hrabrosti, i pravljenje selfija sa prošlošću?
Prođeš, pogledaš manastire, fotografišeš stare zidove, zaključiš: „Da, kulturno je, istorijski je“, i nastaviš dalje kao da ništa nije bilo. Svi vide, svi komentarišu, a niko ne oseća. Baš kao i u zoološkom vrtu životinje ostaju iza rešetaka, mi idemo kući, slobodni i zadovoljni- ostvarili smo kosovski zavet.
Pa, nije li tako najlakše? Da se divimo, da se smešimo, da „učimo“ i da nastavimo svojim putem, dok stvarni svet ostaje iza nas.
Autorka je po struci diplomirani pravnik, a studije je završila na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
