Iako za ovo njegovo pojavljivanje ne možemo reći da je bilo inspirativno kao poezija koju stvara, to je bilo prijatno veče koje ne treba propustiti.
Piše: Sanja Miketić Subotić
Mnogi vrsni autori, ukoliko ste ih slušali uživo, ili pokojne preko audio-zapisa, poput Selimovića ili Andrića, uopšte ne zvuče onoliko sjajno kao što biva u glavama čitalaca. I to je normalno, zar ne?
Oni su pisci, njihov zadatak je da znaju da pišu. Ne da budu recitatori ili stend-ap komičari koje će mnogi razumeti i diviti se njihovim plitkim simpatičnim floskulama koje ponavljaju u svakom gradu u koji odu.
Retki su oni koji kreiraju vrhunska dela vredna jezičkog proučavanja, a koji su pritom dobri oratori, prijemčivi publici u svakom gradu u kom gostuju.
Stefanu Simiću, mladom pesniku, prema skromnom mišljenju autora ovih redova, bolje ide pisanje. Na stranu to kakav je bio njegov nastup, koji je bio više nego korektan. Očekivanja su bila previsoka.
Koliko često čitate poeziju? Iskreno, ja retko u poslednje vreme.
Iako se bavim nečim što je tako blizu, a tako daleko od književnosti, u poslednje vreme skoro jedini kontakt sa ovom vrstom umetnosti mi je bio preko društvenih mreža.
Nisam ponosna na to, ali nije ni da tamo nema šta da se pročita.
Celu epopeju Gutenbergovog izuma zamenio je jedan klik. Objaviti. Treba nešto proživeti, napisati, i objaviti. Danas možete sve objaviti putem jednog klika. Ipak, ni to nije lako. Možda vam ne treba pergament ni recenzenti, ni pera ni mastilo, ni noći uz sveću i olovku koju zarezujete.
Ipak, i dalje vam treba ona pesnička hrabrost da biste zaista bili pesnik. Ogoliti se prema celom čitalačkom auditorijumu, od sad pa zauvek.
Danas je dovoljno samo kliknuti. Kliknuti da podeliš svoje mišljenje sa svima i zauvek. Treba imati hrabosti pre svega i za to.
Pored ovog, druga stvar za koju je Stefan imao hrabosti jeste živeti od poezije. Naročito danas, kada je biti pesnik vrlo neprofitabilno zanimanje. Pritom, ne živeti kao režimski pesnik i dvorska luda, već stvarno živeti svoju poeziju. I biti slobodan da podeliš ono što misliš i osećaš sa celim svetom, u pravom smislu te reči.
Stefan Simić ima hrabrosti da klikne. Da sve ono što je napisao podeli sa celim svetom. Ono najintimnije, što izgleda kao da ga je pisao za sebe, da mu se vrati za četrdesetak godina kada bude želeo opet da se seti oko čega se lomiš kad si oko tridesete.
Nazivaju ga sajber pesnikom, ali da li je sajber pesnik manje pesnik od drugih pesnika? Da li njegove boli manje bole, njegove ljubavi manje vole, njegove reči manje odzvanjaju? Da li bi Bodler, Neruda i Petrarka bili manje pesnici da su svoju karijeru počeli onlajn? Ionako su danas njihove reči, ja verujem, češće čitane preko društveih mreža nego u bibliotekama.
Da li bi nas ovi pesnici razočarali kada bi imali svoj Teatar iskrenosti? Nekad smo i mi kao publika nerealni u svojim očekivanjima i od tog pisca ili pesnika koji stoji pred nama očekujemo da nam da odgovore na sva pitanja ovog sveta, a najčešće na ona na koja odgovora nema.
Mnogi mladi pesnici se danas afirmišu putem interneta, ali Simić je pored toga i objavio nekoliko zbirki pretežno poezije i to u nekoliko izdanja, dajući čitaocima priliku da poeziju čitaju i na papiru i na ekranu.
Bilo mi je drago kada sam videla da su neke zbirke doživele peto ili šesto izdanje i što se ova poezija čita, iako nije u izlogu knjižara pored knjiga poznatih pevača i starleta.
Meni je kao lingvisti bila vrlo dojmljiva rečenica Stefana Simića. Njegove rečenice, sa vrlo malo interpunkcije, imaju melodiju i kao da su ispričane, a ne napisane. Nijedna rečenica nije ni prazna ni previše hermetična – to su vrlo jasne rečenice, gde svaka deluje kao priča u malom, kao haiku. Realna priča novog veka, ispričana kroz jednog vrlo osetljivog mladog čoveka koji ne puši, ne pije alkohol, koji živi vrlo skromno.
Uprkos tome što nema mnogo rime, što je stih slobodan, tako su pevljive i lako se nadovezuju jedna na drugu, da u pojedinim pesmama deluju kao vrhunska monodrama, dok u pojedinim pesmama svaki stih deluje kao slobodna tema za maturante na pismenom zadatku iz srpskog jezika. Sa toliko stihova svako od nas može da se poistoveti, samo kada malo zastane i razmišlja srcem.
Sinoć je Simić čitao svoje stihove uz lep odabir muzike, od Balaševića, preko Pink Flojda, Džona Lenona, do Ne daj se, Ines, vrlo adekvatno odabranih. Negde između proze i stiha, njegove rečenice su pogodile mitrovičku publiku koja ga je slušala u prijatnoj atmosferi Privatnog kulturnog centra “Akvarijus”.
Posetioci sinoćnjeg događaja nisu saznali da li postoji jedna posebna žena koja inspiriše mladog pesnika, ili je neka imaginarna idealna himera njegova inspiracija.
Žena, mlada, lepa, slobodna, jaka, samosvesna, ničija i svoja, ipak, često nesvesna svoje lepote, moći i veličine, neretko nesrećna i pored nekog ko je ne razume, najčešći je motiv njegovih pesama.
Simić u pesmama deluje kao jako dobar poznavalac psihologije žena u prelomnim trenucima njihovog života, veliča ih i divi im se.
„Žena treba da ima svog umetnika u životu. / Muškarca, koji će videti u njoj nešto, čega ni sama nije svesna. / Nekoga, ko će joj dati potpunu slobodu ali i sebe” – tako u jednoj pesmi govori o ženama. Naizgled vrlo prozaično, ali iskreno, realno i nežno.
Ako volite Branu Crnčevića, Balaševića ili Arsena Dedića, pročitajte neku od Simićevih pesama, sigurno će vam se dopasti – melodične su, razumljive i jasne.
Kada je Bogdan Popović sastavljao Antologiju novije srpske lirike početkom 20. veka, kao kriterijume je imao da pesma bude cela lepa, jasna i da ima emocija. Čini mi se da je i većina Simićevih pesama upravo takva.
Simićeva poezija kao da i dalje crpi inspiraciju iz njegovog ne lakog detinjstva. Izgleda da se i kao čovek i kao pesnik formirao na istim osnovama, što je samo pojačalo njegovu senzitivnost i donelo posebno poštovanje i veličanje i žene i majke. Žena treba da bude svoja, majka treba da živi za dete i da proba u svoj životnoj muci da bude srećna za oboje. Upravo svim ženama koje žele da budu svoje posebno će se dopasti Simićeva poezija, koja ima feministički prizvuk kroz pero muškarca.
Na kraju, želim da vam preporučim da pogledate profil Stefana Simića na Fejsbuku, da pročitate nekoliko pesama i da, ukoliko vam se dopadne, pratite njegov rad, pa sami prosudite.
U mom njuzfidu godinama, u moru plitkih političkih, sarkastičnih i humorističnih objava, objava slika dece, letovanja, mačaka, i prežvakanih nju ejdž sentenci, svaki put zablista jedna mrva poezije i iskrenosti gde zastanem i uvek se bar u jednom stihu svake pesme pronađem. Upravo je Stefan Simić zadužen za to.
Iskreno se radujem izazovima koji su pred ovim mladim autorom – želim da vidim da li će se oni podjednako dobro reflektovati u njegovoj poeziji kao ovo doba traganja za nečim višim. Da li će se motivi poput braka, dece, porodice, i svih izazova koji oni sa sobom nose, podjednako lepo i duboko odražavati u njegovoj poeziji kao što su se u njoj reflektovale mlada žena i majka. Nadam se da ćemo u njegovim budućim pesmama pronaći one odgovore za kojima tragamo.
Na ovom događaju humanitarnog karaktera, prikupljeno je 8.000 dinara za pomoć Magdaleni Nedeljković iz Kosovske Mitrovice, devojčici oboleloj od tuberozne skleroze. Za one koji žele da pomognu, kutija za dobrovoljni prilog je i dalje postavljena u PKC „Akvarijus“.
Događaj je organizovan na inicijativu aktivistkinja – pokretača humanitarnih bazara na ovim prostorima i PKC „Akvarijus“.
