Kurti – „crni labud“ ili „sivi nosorog“?

Piše: Aleksandar Šljuka

Odlukom vlade u Prištini o prestanku važenja srpskih registarskih tablica sa akronimima gradova na Kosovu, označen je početak perioda permanentne krize na severu, koji je i dalje u toku. Za to vreme, uz ukinute tablice, zabeleženi su i brojni drugi problemi – uvećano prisustvo specijalnih jedinica Kosovske policije na severu i neprofesionalizam u njihovom radu reflektovan kroz brojne incidente na terenu, gradnja baza za potrebe ovih formacija, ekspoprijacija zemljišta srpskih vlasnika, izlazak Srba iz institucija kao rezultat navedenih fluktuacija, bojkot lokalnih izbora, arbitrarna hapšenja zbog participacije na protestima, instalacija nelegitimnih gradonačelnika na severu, ukinut srpski platni promet, a na kraju ukinute i mnoge institucije Republike Srbije na Kosovu.

Imajući u vidu da period permanentne krize korelira u potpunosti sa mandatom aktuelne Vlade Kosova, neretko je naglašavano da je glavni odgovorni za novonastale probleme upravo premijer vlade, Kurti, odnosno da je Kurtijev uspon i dolazak na vlast označio izvesnu prekretnicu u odnosima na terenu – raskid sa „zlatnim dobom“ normalizacije i početak mračnog perioda za kosovske Srbe. U tom smislu, pristup lidera „Samoopredeljenja“, prezentovan je kao „crni labud“ (black swan) – izraz kreiran od strane Nasima Nikolasa Taleba (Nassim Nicholas Taleb) da opiše izuzetno redak i nepredvidiv događaj, a čiji je uticaj na okolinu ekstreman.[1] Međutim, Kurti bi radije mogao biti objašnjen kroz drugi izraz – „sivi nosorog“ (grey rhino), koji je predstavio Mišel Vuker (Michele Wucker) i definisao kao vrlo verovatne, veoma uticajne rizike, često ignorisane ili zanemarivane sve do njihove evolucije u krizu.[2] Dakle, za razliku od „crnog labuda“, „sivi nosorog“ označava predvidiv događaj koji nastupa sa upozoravajućim signalima. Po mom mišljenju, on primerenije oslikava aktuelne tendencije na Kosovu, što ću pokušati da objasnim u nastavku.

Završetkom rata na Kosovu i uspostavom „privremene međunarodne uprave“, za pripadnike albanske zajednice krenuo je period preporoda i prosperiteta, dok je za srpsko stanovništvo počeo period straha i nesigurnosti, oličen u svakodnevnim interetničkim incidentima i institucionalnoj diskriminaciji od strane većinskog naroda na ovoj teritoriji. S obzirom na pritiske da finalni status bude rešen, a imajući u vidu težak položaj srpske zajednice, međunarodni akteri su pokušali da te procese uvežu, uvodeći famoznu politiku „standardi pre statusa“, koju je najavio tadašnji Specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN, Mihael Štajner (Michael Steiner), čime su početak pregovora o statusu uslovili napretkom u kontekstu niza kriterijuma – funkcionisanje demokratskih institucija, vladavina zakona, sloboda kretanja i održivi povratak Srba, razvoj privrede, vlasnička prava…[3] Međutim, nakon Martovskog pogroma 2004. godine – niza interetničkih incidenata usmerenih prema zajednici kosovskih Srba, prepoznatog od strane internacionalnih aktera kao vid rezigniranosti albanskog stanovništva „standardima“, koji su učinili početak statusnih pregovora nedefinisanim, pristup je iz politike „standardi pre statusa“ evoluirao u politiku „standardi i status“. Iako nije dokumentovan gotovo nikakav značajniji napredak u kontekstu kreiranih grupa „standarda“, a političko-bezbednosna situacija srpske zajednice je u izvesnom smislu i pogoršana, opšteprihvaćeni stav o rešavanju statusa Kosova kao „panacei“ – univerzalnom leku za probleme na terenu, uslovila je da Specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN, norveški ambasador pri NATO, Kai Aide (Kai Aide), preporuči početak statusnih pregovora.

Pregovori su završeni neuspehom, s obzirom na to da Beograd nije prihvatio „Sveobuhvatni predlog rešenja statusa Kosova“, kolokvijalno nazvan „Ahtisarijev plan“, po kreatoru plana, finskom diplomati, Martiju Ahtisariju (Marti Ahtisaari), inače glavnom medijatoru razgovora. S druge strane, imajući u vidu da je preporučio nadgledanu nezavisnost za ovu teritoriju, plan je podržan od strane albanskih lidera sa Kosova, kojima je signalizirano „zeleno svetlo“ od strane nekih pripadnika „Kontakt Grupe“, suštinski država Kvinte na čelu sa SAD, da unilateralno proglase nezavisnu Republiku Kosovo, manifestacija čega je usledila 17. februara 2008. godine. Podršku su uslovili saglasnošću da „Ahtisarijev plan“ bude integralni deo budućeg Ustava Kosova, primarno u kontekstu multietničkog karaktera koji je predvideo, odnosno mera (specijalnih prava, autonomije, principa podele vlasti (power-sharing)) usmerenih na zajednicu kosovskih Srba.

U kontekstu justifikacije kosovske nezavisnosti, međunarodni akteri su se referisali na princip samoopredeljenja, „na osnovu kojeg prava (prim. aut,), narodi (prim. aut.), slobodno definišu svoj politički status“[4], pozicionirajući ga kao bitniji od principa teritorijalnog integriteta, pravdajući takav stav legitimnom pozicijom albanske zajednice na Kosovu da ne želi prisustvo srpskih vlasti zbog diskriminacije i represije koju su iskusili tokom devedesetih godina dvedesetog veka.

Međutim, isti princip je zanemaren u kontekstu kosovskih Srba, koji su diskriminaciji i represiji, kako otvorenim, tako i latentnim manifestacijama, bili eksplicirani tokom ukupnog postkonfliktnog perioda (1999–), pa samim tim, čak i u trenutku kreiranja „Ahtisarijevog plana“. U tom smislu, ne samo da su kosovski Srbi integrisani u institucionalni okvir koji nikada nisu prihvatili, već je „Ahtisarijev plan“, iako je prepoznao „legitimne zabrinutosti kosovskih Srba“[5], propustio da adekvatno odgovori na te iste zabrinutosti. Istaknuti nivo zaštite kroz navedene mere bio je suštinski nedovoljan, naročito u pogledu teritorijalne autonomije, gde je predviđen njen najniži oblik – decentralizacija. Ovakvo rešenje nije bilo dovoljno delotvorno da obezbedi neophodan nivo zaštite u kontekstu opšte diskriminacije i latentne represije.

Napredak u dijalogu između Beograda i Prištine (2013–2017), pokrenut Briselskim sporazumom, omogućio je učešće srpske zajednice na severu Kosova u političko-institucionalnom životu, što je praćeno nizom sporazuma na „tehničkom“ nivou, stvarajući privid „zlatnog doba“ normalizacije odnosa između dve strane. Istovremeno, stvorena je iluzija normalizacije odnosa između Prištine i srpske zajednice, odnosno lažan utisak da zajednica uživa autonomiju u opštinama gde čini većinu, baziranu na modelu decentralizacije, iako je suštinski nivo samouprave ostao ograničen.

Međutim, takva relacija bila je zasnovana na idiosinkratičkim i transakcionim determinatama politike – na dobroj volji tadašnjih lidera u Beogradu i Prištini, kao i na percepciji zajedničkih interesa. Autonomija srpske zajednice u odnosu na centralnu vlast nije bila suštinska, već je posmatrana kao interesna sfera srpskih političkih predstavnika, gde centralna vlast nije intervenisala zbog zakulisnih, internih dogovora dve strane. Dakle, autonomija kosovskih Srba bila je sadržana tek u karakteristikama lidera i veza među njima, ne u institucionalnim/strukturnim zaštitnim mehanizmima.

Upravo zbog toga, izmenom vladajuće garniture i inauguracijom Kurtija kao premijera Kosova, uz fundamentalno drugačiju idiosinkratičku kompoziciju, zabeležen je krah pozicije kosovskih Srba uzrokovan brojnim kontroverznim i unilateralnim odlukama vlade u Prištini, protiv kojih srpsko stanovništvo nije imalo adekvatne mehanizme zaštite. U tom smislu, evidentno je da Kurti nije „crni labud“, koji je „glitch in the matrix“/neočekivani poremećaj u jasno definisanoj strukturi, već „sivi nosorog“ koji je iskoristio izostanak strukturnih mehanizama zaštite, koji nikada nisu ni bili implementirani.

[1] Nassim Nicholas Taleb, The Black Swan: The Impact of the Highly Improbable (New York: Random House, 2007), xxii

[2] Michele Wucker, The Gray Rhino: How to Recognize and Act on the Obvious Dangers We Ignore (New York: St. Martin’s Press, 2016), 3.

[3] Kolaps na Kosovu, International Crisis Group (ICG). Dostupno na: https://www.files.ethz.ch/isn/28082/155_collapse_in_kosovo___serbian.pdf, (pristupljeno 28.9.2024.)

[4] International Covenant on Civil and Political Rights: United Nations, „International Covenant on Civil and Political Rights,“ 16 December 1966, https://www.ohchr.org/en/instruments-mechanisms/international-human-rights-instruments/international-covenant-civil-and-political-rights  

[5] Letter dated 26 March 2007 from the Secretary-General addressed to the President of the Security Council: addendum: Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement, UNSC. Dostupno na: https://digitallibrary.un.org/record/595359?v=pdf, (pristupljeno 28.9.2024.)

ALEKSANDAR ŠLJUKA

Aleksandar Šljuka je radio sa OCD/NVO u Srbiji; 2022. godine je suosnivač prvog studentskog podkasta na Fakultetu političkih nauka – Politikast. U periodu od nekoliko meseci, bio je jedan od voditelj a i urednika ovog projekta, koji je ugostio neke od najistaknutijih srpskih političkih ličnosti. On je diplomirao međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i trenutno radi kao službenik na projektu u Novoj društvenoj inicijativi.