Kosovska vlada je 2023. godine, na predlog bivše kosovske predsednice Vjose Osmani, 14. april proglasila Danom sećanja na žrtve seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu. Ovaj dan Osmani je odabrala zbog, kako je tada saopštila, silovanja maloletne devojčice u Babinom Mostu 1999. godine.
Na spomeniku „Heroina“ počast su danas odali najviši prištinski zvaničnici, a prvi su to učinili v. d. kosovske predsednice Aljbuljena Hadžiju, kosovski premijer Aljbin Kurti i drugi ministri, kao i, kako javlja Koha – preživele osobe seksualnog nasilja, prenosi KoSSev.
Kurti je poručio da institucije „neće dozvoliti da ova bol ostane nevidljiva“, istovremeno navodeći da je do sada status žrtve priznat za 1.925 osoba.
„Danas odajemo poštu svim ženama i muškarcima koji su preživeli seksualno nasilje tokom rata na Kosovu, jednu od najtežih i najprećutkivanijih rana rata“, kazao je.
On je naveo da je ova trauma godinama bila potiskivana zbog straha, stigmatizacije i nedostatka prostora da se o njoj govori.
„Kao institucije Republike Kosovo, uz moralnu i institucionalnu obavezu, ponovo ističemo da nećemo dozvoliti da ova bol ostane nevidljiva“, rekao je Kurti.
Status priznat za 1.925 osoba
Govoreći o radu Vladine komisije za priznavanje i verifikaciju statusa osoba silovanih tokom rata, Kurti je saopštio da je do sada 1.925 slučajeva dobilo zvanično priznanje statusa.
Istovremeno je ocenio da veliki broj preživelih i dalje ćuti, suočen sa stigmom i strahom.
„Mnogi i dalje oklevaju da zatraže ono što im pripada – pravdu, priznanje i podršku“, rekao je.
Dodao je da je odgovornost institucija da dodatno ojačaju napore kako bi informacije stigle do svih koji imaju pravo da podnesu zahtev, te da niko ne ostane neinformisan ili bez podrške.
„Strategija tranzicione pravde“ i podrška organizacijama
Kurti je podsetio da je usvojena Strategija za tranzicionu pravdu, za koju je naveo da se prvi put sprovodi nakon završetka rata na Kosovu.
Prema njegovim rečima, paralelno se radi i na dokumentovanju ratnih zločina preko za to osnovanog instituta. Govoreći o podršci preživelima, naveo je da vlada finansira četiri ovlašćene organizacije koje pomažu u procesu apliciranja za priznanje statusa. To su: „Kosovski centar za rehabilitaciju preživelih torture“, „Centar za promociju prava žena“ u Glogovcu, „Medika Đakovica“ i „Medika Kosova“.
Kurti im se zahvalio na, kako je naveo, posvećenosti i naporima.
„Priznanje je korak ka istini, izlečenju i pravdi“
Kurti je istakao da proces priznavanja statusa prevazilazi administrativnu proceduru.
„Prijava za priznanje je korak ka priznanju istine, ka izlečenju i pravdi“, poručio je.
On je naglasio da glasovi preživelih imaju ključnu ulogu u procesima tranzicione pravde i suočavanja sa prošlošću.
„Danas i svakog dana odajemo poštu hrabrosti onih koji su govorili, svedočili i odbili da ostanu nevidljivi“, rekao je Kurti.
Na kraju je poručio da institucije ostaju „rame uz rame i istrajne na putu pravde i jednakosti“.
Komisija kosovske vlade za priznavanje i verifikaciju statusa žrtava seksualnog nasilja tokom rata počela je sa radom u februaru 2018. godine. Prvobitni rok za podnošenje zahteva od pet godina istekao je 2023, nakon čega je produžen za još dve godine, najpre do 2025, a potom do 2027. godine.
Prema ranijim podacima koje je iznosio Kosovski centar za rehabilitaciju preživelih torture, od početka procesa prijavljeno je više od 2.200 zahteva. Od toga je status priznat za, kako je sada naveo Kurti, 1.925 osoba (podatak od prošle godine je nešto više od 1.700), dok je nekoliko stotina zahteva odbijeno.
U Prištini je prošle godine otvoren i muzej posvećen žrtvama seksualnog nasilja tokom rata, koji je otvorio kosovski premijer Aljbin Kurti.
Godinama unazad prištinski zvaničnici navode procenu od više od 20.000 žrtava seksualnog nasilja tokom rata 1998–1999, uglavnom u kontekstu albanskih žrtava, dok je Beograd ovu brojku osporavao, pozivajući se na izveštaje međunarodnih organizacija.
Sama cifra ostala je predmet sporenja i nikada nije zvanično potvrđena. Kako su ranije navodili međunarodni i lokalni izvori, procena se zasniva na ograničenim podacima i procenama nevladinih organizacija i stručnjaka, dok su pojedini predstavnici UN isticali da tačan broj nije moguće sa sigurnošću utvrditi.
Istovremeno, međunarodne organizacije za ljudska prava još 2000. godine dokumentovale su desetine slučajeva seksualnog nasilja, uz ocenu da je stvarni broj verovatno bio znatno veći. Prema tim izveštajima, nasilje nije bilo izolovano, već je korišćeno kao sredstvo zastrašivanja civila i prisilnog raseljavanja stanovništva.
