Beskrajne runde pregovora, bezbedonosne i političke nestabilnosti, diplomatski ćorsokaci, sveukupna netransparentnost tri strane u pregovoru, sklizavanje iz mirovnog procesa u alat upravljanja krizama, puna integracija severa Kosova, sve gori položaj za srpsku, upitno bolji za albansku zajednicu – tako bi se ukratko mogao opisati petnaestogodišnji pregovarački dijalog u Briselu.
Za belgijski sto dve strane su marta 2011. sele sa dijametralno suprotnim stavovima. Beograd – sa „crvenim linijama“, Zajedicom srpskih opština (ZSO) kao uslovom za implementaciju bilo kog dogovora, izričitom odlučnošću da nikada neće dozvoliti članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, niti priznati nezavisnost. Dijalog je najavljivao kao tehnički, doprinos poboljšanju života i zaštiti Srba na Kosovu.
Priština je insistirala da je dijalog putanja, a cilj pregovaračkog procesa „de jure“ međusobno priznanje. Odbijala je bilo kakvu drugu opciju osim da opštine na severu funkcionišu uz puno poštovanje kosovskog ustava i zakona, a suštinski odbijajući da unapredi prava zajednica – dok državnost ne bude finalizovana.
Visoki bivši predstavnici EU, poput Žozepa Borela i Federike Mogerini (koju je decembra prošle godine zadržala belgijska policija radi ispitivanja u okviru istrage Evrospkog javnog tužilašva zbog sumnji na prevaru u javnim nabavkama, korupciju i sukob interesa u vezi sa projektom koji finansira EU), koristili su reč – normalizacija.
Govorili su o normalizaciji odnosa kao jedinom mogućem putu ka EU, pozivali lidere na kompromis i političku hrabrost. Podsticali su briselski diplomatski koncept „kreativne dvosmislenosti“, dozvoljavajući različite interpretacije istog sporazuma.
Politički lideri bi po povratku iz Brisela imali potpuno različita tumačenja istog dokumenta. Građani, uglavnom u mraku oko dogovorenog, na sprovedeno, na terenu su reagovali dijametralno suprotno.
Srbi u neverci i šoku. Kada su kosovske specijalne jedinice ROSU, jula 2011, pokušale da preuzmu prelaze Jarinje i Brnjak, organizovane su prve barikade.
S druge strane, reakcija kosovskih Albanaca je bila uglavnom rezervisana. Ali i sa eskalirajućim protestima, predvođenih Samoopredeljenjem koje je tvrdilo da je ZSO – „srpski trik“ bacajući suzavac u prištinskom parlamentu sa namerom da zaustavi verifikovanje dogovora iz Brisela.
Jer, prema istraživanju Kosovskog centra za bezbednosne studije (KCSS) i Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCSP), o percepcijama građana o dijalogu iz 2021, ubedljiva većina kosovskih Ablanaca (77 odsto) smatrala je primarnim ciljem dijaloga međusobno priznanje. Dok je gotovo polovina građana Srbije (48 odsto) verovala da bi rezultat dijaloga trebalo da bude povratak Kosova u sastav Srbije uz široku autonomiju. Tom stavu je doprinelo insistiranje srpskih vlasti da će pred izborom Kosovo ili EU, uvek izabrati prvo.
Građani su ubedljivom većinom ocenjivali dijalog netransparentnim.
Sistemom „štapa i šargarepe“ Evropska unija je razgovore stimulisala „namigivanjem“ o ubrzanju ka članstvu u EU. Tek oko šest procenata građana na Kosovu je realnim smatralo EU integracije kao ishod dijaloga. Sa druge strane Merdara, građani nisu ni registrovali vezu između dijaloga i članstva Srbije u EU.
Očekivano, budući da je od samog starta, marta 2011. godine, briselski dijalog polički „rolerkoster“, njegove posledice su građanima donosile sumnje i potrese, ulivale strah. A debelo su ga, osetili i po džepu.
Zapelo je već na prvom Sporazumu o slobodi kretanja iz jula 2011. godine, uglavnom zbog nedorečenosti i različitih tumačenja. Kako je srpska policija počela izdavanje „ulaznih papira“ građanima sa kosovskim dokumentima, Priština je udarila reciprocitet, dodatno tretirajući lične karte kosovskih Srba izdate u izmeštenim policijskim upravama MUP Srbije kao – ilegalne i nevažeće.
Deo novog dogovora je bio i da vlasnici automobilskih RKS tablica iste skidaju na prelazima, kako bi preuzeli probne, uz plaćanje dnevnog skupog osiguranja. To je posebno pogađalo Srbe južno od Ibra.
Srbi na severu Kosova, od samog početka implementacije, odbacili su dogovor i blokirali prelaze Jarinje i Brnjak.
Novi talas nezadovoljstva među Srbima na severu izazvao je Sporazum o integrisanom upravljanju prelazima, čuvenim IBM. Tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića molili su da se dogovoreno – ne sprovodi.
U februaru 2012, usaglašeno je oko zvezdice i fusnote ka Rezoluciji UN 1244, Kosovo trebalo da učestvuje na regionalnim forumima.
A onda je 17 meseci od početka i zvanično, dijalog „za bolji život“ od statusno neutralnih, tehničkih, presut u visokopolitičke razgovore.
Uz posredovanje visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton, položen je kamen temeljac dijaloga – Prvi briselski sporazum iz aprila 2013. godine.
Dokument od 15 tačaka, u kojem se ZSO spominje u prvih šest, predviđao je integraciju Srba sa severa Kosova u kosovski izborni, pravni, pravosudni i policijski okvir, a potpisali su ga tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić i premijer Kosova Hašim Tači.
Juna 2013. zvanično su razmenjenji oficiri za vezu između Beograda i Prištine. U decembru iste godine, uspostavljen je Razvojni fond za sever Kosova, iz koga je carinske prihode prikupljene na prelazima na severu trebalo koristiti za finansiranje lokalne infrastrukture u tim opštinama.
Kada je Beograd pozivao Srbe da učestvuju u lokalnim izbornim ciklusima zime 2013-2014, i molba i najvažnije obećanje bilo je formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO).
Ključni principi za njeno stvaranje već su bili potpisani aprila 2013, dodatno dorađeni avgusta 2015, da bi već u decembru Ustavni sud Kosova proglasilo delove tog sporazuma – neustavnim. Zajednice i danas nema.
Prema sporazumu o telekomunikacijama, avgusta 2015. godine, Kosovu je dodeljen međunarodni pozivni broj (+383), a omogućeno je Telekomu Srbija da legalno posluje na Kosovu.
Odgovarajući na potez Kancelarije za Kosovo i Metohiju da nakon 18 godina uspostavi direktnu redovnu liniju i pošalje voz iz Beograda ka Kosovskoj Mitrovici, oslikanog freskama, kosovke vlasti su prvi put rasporedile specijalne policijske jedinice (ROSU) na sever. Sazvan je hitan sastanak u Briselu.
Oktobra iste godine, posle višegodišnjeg ubeđivanja, srpske sudije, tužioci i administrativno osoblje na severu, zvanično su položili zakletvu u okviru jedinstvenog pravosudnog sistema Kosova. Novembra 2022, zajedno sa političim predstavnicima Srba, i sudije i više od 500 policajaca kolektivno su podneli ostavke u znak protesta zbog obaveze preregistracije vozila.
Događaj od marta 2018.godine, kada su kosovske specijalne snage uhapsile i proterale glavnog pregovarača Srbije, Marka Đurića, bio je jasan signal da je dijalog u Briselu prešao u drugu fazu, u kojoj individualni igrači traže „kreativnija rešenja“.
U avgustu 2018. Hašim Tači i Aleksandar Vučić govorili su o kontroverznom predlogu razmene teritorija. Predlog je propao i zbog domaćeg, ali i protivljenja EU.
Odgovarajući na blokadu prijema Kosova u Interpol, Prišina je u novembru uvela carine od 100 odsto na srpske proizvode. Tim potezom, Briselski dijalog je zvanično zamrznut na dve godine.
Iako je nakon ukidanja carina, jula 2020. godine, pregovaranje obnovljeno, već se paralelno dogavaralo i u Vašingonu. U Beloj kući, septembra 2020. potpisan je Vašingtonski sporazum o ekonomskoj normalizaciji.
Pri prvom susretu u Briselu, juna 2021. godine, Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija, Kurti je insistirao na „prvom međusobnom priznanju“ i odbacio uspostavljeni okvir o Zajednici srpskih opština.
Nove tenzije su počele kada je u septembru traženo da vozila koja iz Srbije ulaze na Kosovo, zamene tablice privremenim kosovskim. Posredovanjem Brisela, privremeno rešenje nađeno je u belim nalepnicama koje su lepljenje preko državnih simbola na registarskim tablicama. U avgustu 2022, Beograd je prekinuo sa izdavanjem ulaznih dokumenata za građane koji imaju kosovska dokumenta, a Kosovo se obavezalo da ih neće uvoditi.
Februara 2023. godine, deset godina nakon Prvog sporazuma, EU je ponovo formalno posredovala u postizanju Briselskog sporazuma o putu ka normalizaciji, kojim se u 11 tačaka od Srbije zahtevalo da prihvati kosovska dokumenta i državne simbole bez formalnog priznanja. U martu je usledio Ohridski aneks za sprovođenje sporazuma.
U maju su izbili nasilni sukobi na severu. Nakon što su Srbi bojkotovali lokalne izbore, gradonačelnici albanskih stranaka uvedeni su opštinske zgrade uz pratnju kosovske specijalne policije. U sukobima je povređeno više desetina pripadnika NATO misije KFOR.
Oružani napad kod manastira Banjska, u septembru 2023. godine, u kojem su život izgubile četiri osobe, zacementirao je ishod dijaloga i preusmerio međunarodnu pažnju na pitanje bezbednosti. Nizom poteza Prištine, od tada do danas, usledile su zabrana dinara i zatvaranje preostalih srpskih institucija.
U rečniku Brisela, dijalog je od pojma „normalizacija“ prešao u fazu „upravljane stabilizacije“ pod nadzorom specijalnog predstavnika EU Petera Sorensena.
Ukratko, rezultat selektivnog tumačenja i sprovođenja više od 20 velikih sporazuma, 15 godina kasnije, jeste veće nepoverenje, dublja etnička distanca i vidljivo odseljavanje Srba sa Kosova. Dijalog Beograda i Prištine, uz posredovanje Brisela, niti je promenio „status kvo“, niti je izgradio trajan mir.
Autorka teksta: Jelena L. Petković
