„Kosovo je primer situacije u kojoj je svaka strana dosledno pravila greške i, kad god je imala priliku da bira između ispravnog i lošeg poteza, birala loš. Prosto greška za greškom za greškom“, ocenjuje profesor dr Džejms Ker-Lindzi, britanski akademik i politički analitičar koji decenijama prati Balkan i Kipar, u razgovoru za Kontakt Plus radio.
Osvrćući se na dijalog Beograda i Prištine, a posebno na ulogu međunarodne zajednice, podseća da je u prvim godinama doneo napredak kakav se u sličnim sporovima retko viđa – a onda se, jedan po jedan, urušio na sve tri strane. Priština je propustila lake pobede, Brisel je izgubio ambiciju, a Vašington je u proces uneo jedan „potpuno bizaran“ sporazum, ističe naš sagovornik.
Prvih nekoliko godina: Napredak kakav Kipar nikada nije video
Ker-Lindzi podseća da je proces krenuo iz specifičnog pravnog trenutka, nakon mišljenja Međunarodnog suda pravde iz 2010, koje smatra „nije proglasilo pobednika“, da bi ubrzo potom Evropska unija obema stranama poručila da je „dosta bilo tih igara i pravnih pitanja“. Dogovor o normalizaciji koji je usledio, su godine stvarnog pomaka, a Beograd je tada, smatra, bio spreman za dijalog:
„Srbija je, koliko god bila nezadovoljna proglašenjem kosovske nezavisnosti, u suštini shvatala da je Kosovo izgubljeno. I premda nije nameravala da stavi potpis, bila je spremna da odigra svoju ulogu“.
Ono što je najviše iznenađivalo, dodaje, nisu bili sporazumi nego sam nivo kontakata:
„Dugo godina sam radio na Kipru. Nikada, ali nikada ne biste imali takve kontakte između grčkih i turskih kiparskih zvaničnika izvan vrlo, vrlo uskog okvira pregovora pod okriljem UN“.
Tri razloga urušavanja
Prekretnica, smara Ker-Lindzi bila je kampanja oko kandidature Kosova za članstvo u Unesku, koju je Srbija dobila. Drugi činilac je bio dolazak Samoopredeljenja i Aljbina Kurtija na vlast:
„Reč je o nacionalisti koji govori o samoopredeljenju, ali u njega ne veruje ni za koga osim za kosovske Albance“.
Treći, smata najvažniji, tiče se pristupa Evropske unije, ocenjujući da mere za izgradnju poverenja, a bez političke volje, postaju kontraproduktivne.
„Mere za izgradnju poverenja dobre su u teoriji, ali u praksi, ako nemate političku volju i istinsku želju da se dođe do sporazuma, one mogu postati veoma negativne, jer se onda zaglavite na sitnicama”, smara Ker-Lindzi i podvlači:
„Evropska unija jednostavno nije bila u stanju da ni Kosovu ni Srbiji ponudi jasan put ka članstvu, što bi u ranija vremena delovalo kao znatno jača poluga“.
Amerika: Bizaran sporazum
Na početku dijaloga, podseća Ker-Lindzi, američki zvaničnici bili su u prostoriji, ali diskretno, dok je za vreme prvog Trampovog mandata potpisan sporazum u Beloj kući:
„Delovalo je kao da su Tramp ili Grenel obišli prostoriju punu američkih diplomata i pitali: šta je važno? Šta biste vi želeli?”
Ishod je, po njemu, dokument bez suštinskog doprinosa:
„Ne čini se da je bilo šta postigao. I vratili smo se na početak“.
U drugom Trampovom mandatu, dodaje, van „nekoliko poslovnih aranžmana” u Albaniji, interesovanje za region gotovo da ne postoji.
Zajednica srpskih opština: Propuštena laka pobeda Prištine
Pitanje Zajednice srpskih opština, Ker-Lindzi vidi kao test koji je Priština pala – i to test koji je mogla lako da položi.
Odluku Ustavnog suda Kosova ocenjuje kao politički razornu, ali veću odgovornost pripisuje političarima, koji posle presude nisu ponudili nikakvo rešenje.
„Ništa od toga se nije dogodilo. Zajednica je postala lakmus-papir ozbiljnosti Kosova u pogledu procesa normalizacije sa Beogradom – i na tom testu su pali. Pali su vrlo, vrlo ozbiljno.“
Da je Priština postupila drugačije, tvrdi, Beograd bi bio u znatno težem položaju:
„To bi Beograd, iskreno, saterelo u ćošak“.
Posebno „iritantnim“ ocenjuje argument da bi ZSO bila kao – Republika Srpska:
„Republika Srpska je vrlo, vrlo drugačije rešenje za vrlo drugačiji problem. I niko to ne želi. Postoji čitav niz modela autonomije širom Evrope na koje se može osloniti. Pa ipak, u Prištini i drugde stalno sam to slušao. I to je bilo krajnje štetno“.
Ohrid: Sporazum koji nijedna strana nije nameravala da sprovede
Ohridski sporazum iz 2023. Ker-Lindzi vidi kao oživljavanje ideje modela dve Nemačke, koju je još u vreme pregovora Trojke zagovarao Volfgang Išinger.
Suština je, kaže, bila da Srbija ne prizna Kosovo, ali da ne blokira njegov ulazak u međunarodne organizacije. Tu ideju smatra neizvodljivom:
„Bio je to pokušaj da se priznanje dobije na mala vrata. I ne verujem da bi Srbija ikada zaista sprovela taj sporazum. Mislim da su ga verovatno prihvatili da bi zadovoljili svoje evropske sagovornike. Ali ne verujem da je ijedna strana ikada imala ozbiljnu nameru“.
Pod tim okolnostima pokušaj članstva Kosova u UN, bi povlačio sa sobom ruski veto, a koji bi Srbiju dalje samo „dodatno vezao za Moskvu“, što „svakako nije nešto što bi bilo koji zapadni kreator politike želeo“.
Model koji je trebalo primeniti – a nisu
Krajnji cilj celog procesa, veruje Ker-Lindzi, trebalo je da bude severnoirski koncept: da se pitanje suvereniteta učini nebitnim za svakodnevni život.
„Poručilo bi se Srbima na severu Kosova: vi ste deo Kosova, znamo da vam se to ne dopada. Ali znate šta – to zapravo nije važno, jer možete da putujete preko granice kad god poželite. Možete da ističete srpsku zastavu ako želite.“
Uslov za to bio je napredak obe strane ka EU i, eventualno, balkansko jedinstveno tržište.
Slaba reakcija EU na pritiske prema Srbima
Upitan o aktuelnim problemima: nemogućnosti povratka srpskih tužilaca u pravosuđe, rušenju objekata kraj Gazivoda uprkos žalbenim postupcima, primeni Zakona o strancima, Ker-Lindzi ocenjuje da je Priština odlučna „da kosovskim Srbima život učini što težim na svaki mogući način“.
Odgovor Evropske unije naziva vrlo slabim, te „mnogi smatraju da je mogla otići mnogo dalje“, a posledice prevazilaze situaciju na Kosovu:
„To doprinosi osećaju u regionu da je Evropska unija postala pomalo marginalan akter i da nije u dovoljno jakoj poziciji da stvari progura“.
O tome kako međunarodna zajednica gleda na kosovske Srbe, oprezno priznaje ograničenja pogleda sa distance: „Verovatno zavisi od toga s kim razgovarate to gde oni smatraju da problem zaista leži“.
Ipak, dodaje da ima i mnogo Evropljana koji se pitaju „zašto im prosto ne da autonomiju koju im je prethodna kosovska vlada obećala“.
Ceo intervju poslušajte u audio-zapisu u nastavku teksta.
O sagovorniku
Prof. dr Džejms Ker-Lindzi akademik je i analitičar javnih politika, autor je i priređivač petnaest knjiga i više od sedamdeset naučnih radova i poglavlja u zbornicima, u kojima se bavi secesijom i nastankom država, upravljanjem sukobima i njihovim rešavanjem, proširenjem Evropske unije, kiparskim pitanjem, grčko-turskim odnosima i Zapadnim Balkanom, uključujući Srbiju i Kosovo.
Radio je na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE) i u Kraljevskom institutu za odbrambene i bezbednosne studije (RUSI), a bio je gostujući predavač ili nastavnik na Univerzitetu u Bostonu, Univerzitetu Vejk Forest, Univerzitetu Kingston, Univerzitetu u Kentu, Univerzitetu u Prištini i Univerzitetu „Sveti Kiril i Metodij” u Skoplju.
Savetovao je brojne vlade i međunarodne organizacije, među kojima su britansko Ministarstvo spoljnih poslova, Komonvelta i razvoja, Ujedinjene nacije i Savet Evrope.
Osnovne studije završio je na Univerzitetu u Londonu, a magistarske i doktorske iz analize međunarodnih sukoba na Univerzitetu u Kentu. Posvećen je informativnim video-prilozima o savremenim međunarodnim odnosima, sukobima, bezbednosti i državnosti na sopstvenom Jutjub kanalu.
