U mraku, grupa penzionera bez reči čeka na početnoj stanici. Putnici tiho ulaze u prevoz koji dva puta nedeljno besplatno saobraća do Severne Mitrovice. Linija mnogo znači najstarijima, pomaže im da uštede.
Usput, autobus se zaustavlja kako bi „pokupio“ Srbe, povratnike u selima južno od Ibra. Oni taksijem dolaze do dogovorenih tačaka. Za sve je konačni cilj – Raška. Ali kada se autobus zaustavi na poslednjoj stanici, u Mitrovici, dalje je – kako se ko snađe.
„Dosta je naporno. Moraš da ustaneš rano, platiš taksi od Belog Polja, pa onda kombi i isto i za nazad. Mi smo navikli da nama ništa ne pada sa neba. Pa i ovo smo navikli“, ispričala je Rajka Miljković iz Belog Polja kod Peći.
Od Mitrovice do Raške put se nastavlja prepunim kombijem. U jednom trenutku u vozilu je čak jedanaest putnika, iako vozilo ima devet sedišta. Vozaču je žao da ostavi putnike na cedilu, jer zna koliko im znači.
Ovo je jedini način da dođu do penzije.
Godinu dana otkako je Centralna banka Kosova donela uredbu po kojoj se ukida dinar, ovako izgleda život penzionera ako žele da dođu do mukom stečenog novca. Uredba nije pogodila samo Srbe, već i Albance i Bošnjake, Rome i druge zajednice.
Akcijom Kosovske policije, početkom februara 2024. prva Poštanska štedionica u kojoj najveći broj penzionera ima račun, zatvorena je upravo u Goraždevcu.
Radio Goraždevac neretko pozovu i penzioneri iz Đakovice, da se raspitaju kako da dođu do novca. Za sve je odgovor isti. Osam sati vožnje kolima ili autobusom.
Pogođen najugroženiji sloj građana
Ističući da je odluka kosovske vlade o zabrani valute krajnje diskutabilna, Miodrag Milićević, izvršni direktor nevladine organizacije Aktiv iz Severne Mitrovice, kaže da ne čudi da se najstariji sugrađani dovijaju kako bi došli do najosnovnijih sredstava – lekova, penzija, socijalnih davanja:
„Najgore je što je pogođen najugroženiji sloj građana. Odlukom Vlade Kosova ne samo da se zabranjuje upotreba dinara, nego faktički oduzimate pravo grupi svojih građana, bez adekvatne alternative i podrške. A iznad toga imamo jednu glasnu tišinu. Kao organizacija se trudimo da održimo ovu temu u fokusu javnosti, pre svega međunarodne zajednice. Naprosto od kosovskih vlasti, očigledno, ne može se više ništa očekivati“.
U podkastu E-Reportera Radio Goraždevca, Milićević podvači da je ovde reč o elementarnom kršenju ljudskih prava:
„Za one koji nikada nisu bili na Kosovu, recimo iz Pećkog regiona, ljudi su prinuđeni da putuju do najbliže ispostave (bankomata Poštanske štedionice) nekih 160 kilometara, odnosno 320 kilometara do tamo i nazad. Nema direktne autobuske veze, niti normalnog transporta. Sa druge strane, sve to košta i ne malo. I to je starija populacija, koja ima potrebu da podigne svoje penzije, a to fizički nije u mogućnosti na Kosovu. To je jako tužna slika“.
Izvršni direktor Aktiva ističe da je nevladina organizacija preko svoje kontakt-linije za građane, upoznata sa nizom problema koji proističu iz ovakve odluke:
„Građani imaju problem sa nabavkom lekova i ostalih stvari neophodnih za normalan i pristojan život. Na kraju, čuli smo koliko sve to košta. Ljudi su jako skromni, nisu naveli da je, pored karte, neophodno platiti i barem jedan, a često i dva obroka, da morate nešto popiti. I čini mi se da baš nikoga ovo ne zanima“.
Evropsko iskustvo
Osvrćući se na primere Evropske unije, Milićević ističe da je u Francuskoj za prelazni period sa francuskog franka na evro bio godinu dana u „daleko stabilnijem i političkom i bezbednosnom okruženju“:
„Ovde smo imali jedva tromesečni prelazni period, a sve se dešava u toku, ako možemo tako da ga nazovemo, procesa dijaloga i pokušaja normalizacije odnosa Beograde i Prištine. To nije u duhu jednog takvog sporazuma, niti pregovaračkog procesa. Istovremeno, veoma mlaka reakcija međunarodne zajednice koja se završila nekim saopštenjima i konstatovola da su određene kategorije direktno najugraženije. Eto, na tome se negde i završila cela ova priča“.
Zatvoreni biznisi, cene u porastu
Više od dve trećine, čak 76,5 odsto ispitanika u anketi Radio Goraždevca o posledicama ukidanja dinara na Kosovu, smatra da su zbog te odluke porasle cene roba i usluga. Više od polovine, odnosno 52,9 procenata, kaže da je ukidanje dinara otežalo plaćanja.
Više od polovine ispitanika 52,9 odsto, odgovorilo je da su zbog ove odluke morali da zatvore svoj privatni biznis, dok je skoro trećina – 29,4 odsto, odgovorila da je kao posledica ove odluke, znatno otežano poslovanje.
Može u Pragu, ne može u Prištini
Zbog uredbe Centrale banke Kosova, dodaje, povećana je i siva ekonomija.
„Danas nemate nijednu mikrofinansijsku instituciju u kojoj možete legalno da konvertujete dinare u evre. Nedavno sam, prilikom boravka u Pragu kamerom zabeležio da su mogli da se zamene dinari za evre, dok je to na Kosovu apsolutno nemoguća misija na legalan način”.
Na pitanje kako je ukidanje dinara dovelo do promena u načinu plaćanja tamo gde žive, većina – 52,9 odsto, je odgovorila da smatra da dinar više nije uopšte u upotrebi, 23,5 odsto je kazalo da se dinar donekle koristi, dok je 17,6 procenata navelo da nema promena.
Povratak dinara kao rešenje trenutne situacije vidi više od polovine, odnosno – 58,8 odsto ispitanika, dok 36,3 odsto odgovara da ne zna rešenje.
Većina ispitanika – 81 odsto, kazalo je da prima platu u dinarima.
Upitani kako podižu ta primanja: 47,1 kaže da podižu na bankomatima u Raški ili nekom drugom mestu, 23,5 da to čine na Kosovu u evrima korišćenjem VISA kartice, dok 17,6 ističe da neko drugi podiže za njih.
Zbog toga, 70,6 procenata ističe da imaju dodatne mesečne troškove.
Kao troškove zbog ukidanja dinara, 50 odsto ispitanika ima troškove između 30 i 50 evra mesečno, četvrtina – 25 procenata ima troškove manje od 10 evra i četvrtina – 25 procenata ima troškove veće od 50 evra.
Većina ispitanika – 85,7 odsto živi južno od Ibra, a 14,3 na severu Kosova.
„Brojke govore same za sebe. Prosečna penzija ne prelazi 300 evra, a penzioner potroši 50 evra, dolazimo do ozbiljnog udara na budžet upravo najsiromašnijih slojeva društva. Ne zaboravimo i socijalno ugrožene kategorije, a na Kosovu ih ima prilično, ne samo među Srbima, već i Romima, Bošnjacima i pripadnicima drugih zajednica. O socijalno najugroženijim kategorijama, među kojima su najčešće pripadnici romske populacije, u javnosti aposlutno ništa ne čujemo“, kaže Miodrag Milićević.
Mučna tišina
Izvršni direktor Aktiva ukazuje da „nema nijednog zahteva da se ovo pitanje hitno reši“.
„Uključujući i zatvaranje institucija koje su bile finansirane iz budžeta Republike Srbije, trebalo je da se reši kroz osnivanje Zajednice srpskih opština, kako je dogovoreno u Briselu. Na taj način bi se legalizovao finansijski tok, umesto što se institucije nazivaju ‘paralelnim’. Tema je i da se pronađe kratkoročno rešenje, dok se ne uspostavi ZSO.“
Dodajući da rešenje uvek postoji, ako postoji volja, podseća da bi i sada to moglo, uz određene kompromise:
„Recimo, na Kosovu posluje niz poslovnih banaka koje takođe funkcionišu i u Srbiji. Nova ljubljanska banka je kupila Komercijalnu banku i postala veći akcionar Komercijalne banke. Komercijalna banka je imala licencu za obavljanje finansijskih poslova na Kosovu. Tu je trebalo predložiti model i rešenje“.
Pogrešna logika
Miodrag Milićević ističe da je ukidanje dinara, uticalo na poslovanje i malih maloprodajnih objekata, ali i drugih sektora, poput, naravno, turizma, uvoznika…
„Vlada Kosova je primenila potpuno pogrešnu logiku. Novac koji su ljudi zarađivali u dinarima, trošio se ovde, na Kosovu, doprinoseći lokalnoj ekonomiji i budžetu. Sada se sistem delimično raspao. Mala privreda je pretrpela velike štetne posledice. Postali su potpuno nekonkurentni na tržištu u poređenju sa većinski albanskim kompanijama, koje su ekonomski daleko potentnije i imaju povoljnije uslove za rast, razvoj i širenje“, kaže i dodaje:
„Kada postoji takav disbalans u ekonomskom segmentu, ne možete očekivati da mali privrednici iz srpske zajednice budu konkurentni. Na kraju, celo društvo je na gubitku“.
Sagovornik Radio Goraždevca zaključuje da je dijalog jedini pravi način za rešavanje problema:
„Pitanje finansijskog sistema, zajedno sa formiranjem Zajednice srpskih opština, moralo bi biti prioritetno. Ako izuzmemo političko-bezbednosne probleme na severu i loše odnose Beograda i Prištine, ovo pitanje direktno utiče na život građana i mora se rešavati na praktičan način. Kriza traje predugo, ljudi pokušavaju da prežive kako znaju i umeju. Prvi korak mora biti pronalaženje modela privremenih i trajnih mera kroz dijalog“.
Do konačnog rešenja
Prosečan povratnik iz Belog Polja potroši oko sedam evra za taksi, 500 dinara za put do Raške i 450 dinara za povratak, što ukupno iznosi oko 1.800 dinara po putovanju. To je devet odsto mesečne penzije od 20.000 dinara. U ovaj iznos nije uračunata ni minimalna potrošnja – flašica vode i neko pecivo, jer ceo dan prolazi na putu.
Zvaničnici iz Beograda obećavali su rešenje problema nakon ukidanja dinara na Kosovu, ali do zaključenja priče Radio Goraždevac nije dobio odgovor da li se po tom pitanju nešto preduzima.
Pred ovim činjenicama, Slađan Pavlović, povratnik u Belo Polje kod Peći, na putu po svoju invalidsku penziju tiho je konstatovao:
„Teško, kako nije… Moram da idem tako. Bog mi je tako rekao, suđeno mi je”.
U malom plavom kombiju, na putu po penziju, Božidar Aksić, požalio se i da su „skočile cene karata Kolašin prevoza“, zaključući: „Gore od ovoga ne može biti“.
Upitan hoće li biti bolje, odgovorio je: „Malo sutra“.
Nakon što su preuzeli penziju, povratak kombijem u Mitrovicu, u kome je bila i ekipa Radio Goraždevca protekao je u tišini. Pred slomljenom kičmom penzionera, reči su suvišne.
