Predstava „Na Drini ćuprija“ sutra u Kosovskoj Mitrovici

Jedno od kapitalnih književnih dela na srpsko-hrvatskom jeziku i jedno od najčitanijih i najviše prevođenih, roman Na Drini ćuprija našeg nobelovca Iva Andrića, objavljeno je u Beogradu pre 75 godina. Tim povodom, u reprezentativnom prostoru Opere i teatra Madlenianum, Belle etage, namenjenom kamernim umetničkim događajima, dramskim i muzičkim predstavama, izložbama i promocijama, upriličeno je monološko kazivanje izabranih delova ovog romana, po izboru i u impresivnoj interpretaciji popularnog dramskog umetnika, Tihomira Stanića.

Verni poštovalac, i više od toga – zaljubljenik u Andrićev opus, poprilično fizički sličan velikom piscu, Stanić je tumačio njegov lik u filmsko-televizijskim produkcijama Znakovi (1995), Lajanje na zvezde (1998), Žućko (2012) i Proleće na poslednjem jezeru (2020). Znalački, sa dubokim emotivnim doživljajem Andrićeve pripovesti, ali i sa pouzdanim iskustvom dramskog umetnika koji zna šta čini efektnu celinu scenskog čina, Stanić je sklopio i angažovano, glumački brljantno izrekao svoj poduži monolog – tačnije originalan Andrićev tekst koji je naučio na pamet.

Prvak srpskog glumišta ostvario je više od 100 uloga u svim beogradskim, al i u mnogim pozorištima van Beograda, pa i u Republici Srpskoj. Impresivna je lista njegovih sjajnih glumačkih kreacija u igranim filmovima i TV dramama. Od 1981. do 2020. snimao je po dva, tri, pa i četiri filma godišnje. Jedan je od najviše nagrađivanih za visoke glumačke domete. Svoj veliki ugled potvrdio je i ulogama u repertoaru i Opere i teatra Madlenianum: Karenjin (Ana Karenjina A. Petrasa), Crnjanski (Miloš, Crnjanski, S. Milovanović, I. Vujić, M. Latinović), Đakomo Kazanova (Kazanova protiv Don Žuana, M. Ilić).

Tihomir Stanić već dve decenije kazuje u raznim prilikama Andrićeve misli i vizije, nabijene mudrošću, istorijskom istinom, lepotom i duhom balkanskog čoveka. Upravo je roman Na Drini ćuprija doneo Andriću Nobelovu nagradu za književnost, 1961. godine. O ovom svom neobično hrabrom poduhvatu – učenju dugog i složenog proznog teksta, bez partnera i dijaloga koji glumcu olakšava posao – Stanić kaže:

„Sticajem okolnosti, zakačio sam se za ovu ideju pre dvadeset godina. Radio sam te 1999. godine pet meseci po pet sati dnevno i na kraju savladao jednu celinu iz romana Na Drini ćuprija, koju sam zajedno sa dr Ljiljom Mrkić Popović priredio kao veče pripovedanja…“

Tako je priredio prvo javno izvođenje Andrićeve proze, postavljajući temelje svoje pozorišne karijere.

„Te rečenice Andrićeve usvojio sam, govorim ih s lakoćom vrlo često pred publikom, ali i u kafani bez ikakvog povoda… Pronašao sam u Andrićevom delu neiscrpnu inspiraciju za svoj profesionalni život, trening, egzistenciju i od kada sam savladao tekst Na Drini ćuprija, i prvi put izveo ovu predstavu, 17. aprila 2001. godine, nikada više nisam morao da se brinem i trpim teror bilo kog pozorišnog reditelja, dikatora, pogrešnog upravnika… Obezbedio sam sebi egzistenciju, znajući da uvek mogu u školama da govorim deci i mladima Andrićev tekst“, objašnjava Stanić.

Oduvek je imao sklonost prema Ivu Andriću i njegovoj književnosti.

„Rodio sam se u školi, jer mi je otac bio učitelj, jedan hodnik je moju sobu delio od biblioteke, tako da sam kao dete mnogo čitao – ja sam zavoleo tog čoveka, njegov lik mi je intrigantan, u raznim fazama njegovog života. Dobar deo svog profesionalnog i privatnog razmišljanja usmerio sam k njemu i verujem da me to čini srećnijim, bogatijim i možda jednog dana i pametnijim…”, ističe glumac.

Tihomir Stanić se latio uistinu teškog posla. Iz obimne građe, iz Andrićevog slojevitog i slikovitog prikaza života višegradske kasabe i brdovite okoline, koji zahvata period od šesnaestog stoleća do početka Prvog svetskog rata, izvukao je na svetlost scene duhovite, dramatične, poetične, komične i tragične peripetije Višegrađana, pre, tokom i posle izgradnje velelepnog mosta – simbola istorijskih mena i sudbine bosanskog življa, pod Turcima i Austrijom. Posebno je naglasio zaslugu Mehmed-paše Sokolovića, velikog vezira, otetog u detinjstvu od srpske porodice zarad “danka u krvi” i odvedenog u Tursku, kome i leva i desna obala Drine već stolećima duguju zahvalnost za gradnju mosta.

Stanić je superiorno, dramaturški vešto, stvorio literarno-scensko delo od izuzetnog edukativnog značaja, koje je i kao teatarski poduhvat veoma značajno. Njegove glasovne bravure, varijacije emocija, bogatstvo glumačke ekspresije, i nadasve njegov lični šarm, kao da su zbir i suma njegovog raskošnog talenta i bogatog iskustva.

“Govorio sam ovaj tekst pola sata na svečanosti u SANU, prilikom simpozijuma o Ivu Andriću – seća se Tihomir Stanić. – Pre toga sam nastupao u Malmeu, u Roterdamu, u Amsterdamu, a kazujem ga i u raznim našim selima. U Arilju sam govorio u seoskim školama, po Kosovu sam govorio deci – bude petnaestak njih, koliko ih ima… Govorim u raznim situacijama, ako neko ima vremena da sluša…”, kaže Stanić.

Predstava počinje u 19 časova, a ulaz je slobodan.

Organizator je Studentski centar „Priština“ – Kosovska Mitrovica.