Informer sa optužbama na račun Danasa zbog Svečljine izjave koju su preneli i drugi mediji

„Tajkunski ‘Danas’ u saradnji sa Albancima! Cilj je lažima smanjiti Vučiću manevarski prostor za pregovaranja“ – glasio je naslov Informera od 1. aprila. Naslov i sam tekst ukazuju na složene političke i medijske odnose u Srbiji, kao i na važnost kritičkog razmišljanja i proveravanja izvora informacija kako bi se razumela kompletna slika.

Informer je Danas optužio za „saradnju“ sa Albancima zbog objavljivanja vesti u vezi sa tvrdnjama kosovskog ministra Dželjalja Svečlje o tome da „oko 400 srpskih esktremista čeka nalog Vučića za napad na Kosovo“.

Ove tvrdnje kosovskog ministra preneli su svi veći mediji u centralnoj Srbiji i na Kosovu, kako na albanskom, tako i na srpskom jeziku.

I dok bi mogli da budemo kritični prema svim medijima koji su samo preneli Svečljinu izjavu, ne dovodeći je u pitanje, Informeru je najviše zasmetalo to što je ovu izjavu preneo Danas.

Štaviše, Informer je optužio Danas, u nastavku svog teksta – da „u totalnoj koordinaciji sa Albancima pokušava da izazove gnev međunarodne zajednice prema Srbiji“, a kako bi se „predsedniku Vučiću i vladi vezale ruke i kako bi Srbija i naš narod na KiM ostali bez ikakvog manevarskog prostora u pregovorima“.

Na osnovu čega je Informer izneo ovakve tvrdnje i optužbe, čitaocima sigurno ne može da bude jasno, jer u tekstu, osim optužbi nema ničeg drugog, a vest se završava printskrinom Danas-ovog portala.

Sa druge strane, i naslov i tekst otkrivaju kompleksnu političku dinamiku i medijsko-političke odnose u Srbiji.

Naslov i tekst Informera pokazuju jasnu nameru da se diskredituje Danas, optužujući ih za saradnju sa Albancima i širenje lažnih vesti. Ovakva medijska manipulacija često se koristi kako bi se javno mnjenje usmerilo u određenom političkom pravcu.

Na ovo se može gledati i na deo šire političke igre u vezi sa pregovorima o Kosovu. Optužbe i kontra-optužbe između medija i političkih aktera mogu biti deo taktike koja se koristi kako bi se manipulisalo javnim mnjenjem i stvorio određeni politički pritisak, ali i narativ – poput onog da su pregovori, pozicija Srbije i srpskog predsednika i Srba na Kosovu ugroženi od strane pojedinih Srba koji „sarađuju“ sa Albancima.

Ovakvi slučajevi ilustruju i izazove sa kojima se suočavaju mediji u Srbiji u pogledu slobode izražavanja i nezavisnosti. Optužbe za saradnju sa stranim entitetima mogu da budu ozbiljna pretnja novinarima i medijskim organizacijama koje se trude da izveštavaju nepristrasno i istinito.

Tekstovi poput Informerovog sigurno utiču i na percepciju građana o medijima, politici i društvu uopšte, kao i na njihovo poverenje u javne institucije.

Takođe, ovde se postavlja pitanje i odgovornosti samih medija i regulatornih tela.

Istovremeno, jasno je da Informer prati liniju čelnih ljudi vladajuće stranke u Srbiji i srpskog predsednika Aleksandra Vučića koji upravo medije koji se percipiraju kao „opozicioni“ i objektivni – nazivaju tajkunskim, odnosno prenoseći tako javnosti poruku da su ovi mediji subjektivni, stranački „obojeni“, ali i da imaju navodno loše namere po Srbiju i njene građane.