Za Kontakt Plus piše: Ognjen Gogić, politikolog
Pojam etničkog čišćenja nedavno se ponovo našao u vokabularu srpske i albanske, a zatim i evropske javnosti. Ništa neobično za balkanske prilike, reklo bi se. Upravo je etničko čišćenje predstavljalo jedan od ključnih referentnih okvira za razumevanje naglih demografskih promena koje su se pre nekoliko decenija odvijale na prostoru bivše Jugoslavije.
Iako će mnogima prva asocijacija na etničko čišćenje biti ratovi na Balkanu devedesetih godina prošlog veka, tu praksu nisu izmislili politički i vojni lideri balkanskih naroda. Etničko čišćenje staro je koliko i težnja za stvaranjem etnički homogenih teritorija. Njegovi primeri mogu se pronaći širom sveta i u različitim istorijskim periodima.
Sama sintagma „etničko čišćenje“, odnosno njena šira popularizacija, ipak je novijeg datuma. Vezuje se za ratove za jugoslovensko nasleđe jer su ga globalno prepoznatljivim učinili ratni izveštači i međunarodni posrednici u nameri da javnosti predstave šta se dešava na terenu. Najpre u Hrvatskoj i Bosni, a onda i na Kosovu, teritorije su „čišćene“ od pripadnika nepoželjnih etničkih grupa.
Za prostor bivše Jugoslavije često se može čuti da je ostao „zaglavljen“ u prošlosti, obeleženoj upravo etničkim sukobima. Takve ocene čine se preteranim sve dok o njihovoj utemeljenosti ne posvedoče događaji kao što je vraćanje teme etničkog čišćenja u javnu polemiku. Nju je aktualizovala Snežana Paunović, srpska ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu, kada je tokom gostovanja u jednoj televizijskoj emisiji, izjavila da bi, na mestu Slobodana Miloševića, „etnički očistila Kosovo 1998. godine“. Obnovljeno interesovanje javnosti za ovaj pojam prilika je da se razmotri šta se pod njim zapravo podrazumeva.
Ako se ima u vidu koliko je izraz „etničko čišćenje“ zastupljen u medijskim tekstovima, saopštenjima nevladinih organizacija, izveštajima međunarodnih institucija i akademskoj literaturi, može delovati iznenađujuće što ne postoji opšteprihvaćena krivičnopravna definicija tog pojma. Naime, u međunarodnom krivičnom pravu etničko čišćenje nije utvrđeno kao samostalno krivično delo. Ne postoji posebna međunarodna konvencija o etničkom čišćenju, niti je ono statutima međunarodnih krivičnih sudova utvrđeno kao zaseban zločin.
Statut Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (Haškog tribunala) iz 1993. godine predvideo je procesuiranje četiri kategorije krivičnih dela: teških povreda Ženevskih konvencija iz 1949. godine, kršenja zakona i običaja ratovanja, genocida i zločina protiv čovečnosti. Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda iz 1998. godine utvrdio je nadležnost za genocid, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i zločin agresije. Etničko čišćenje se ni u jednom od tih statuta ne pojavljuje kao zasebno krivično delo za koje se može voditi postupak.
Odsustvo formalne krivičnopravne definicije etničkog čišćenja nikako ne treba da navede na zaključak da ono ne predstavlja zločinačku praksu. Sasvim suprotno, u međunarodnim dokumentima i stručnoj literaturi široko je prihvaćeno razumevanje da etničko čišćenje podrazumeva prisilno uklanjanje pripadnika jedne etničke zajednice sa teritorije na kojoj žive. Iako etničko čišćenje samo po sebi nije definisano kao zločin, radnje kojima se ono sprovodi, poput deportacije i prisilnog premeštanja stanovništva, predstavljaju krivična dela i mogu biti deo ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti, a u određenim okolnostima i genocida.
Upravo zato što etničko čišćenje podrazumeva masovno i sistematsko kršenje ljudskih prava, ono je u okviru doktrine Odgovornost za zaštitu (Responsibility to Protect – R2P) prepoznato kao jedna od četiri najteža oblika masovnih zločina (mass atrocity crimes). Konsenzualnim prihvatanjem ove doktrine na Svetskom samitu Ujedinjenih nacija 2005. godine, države su preuzele odgovornost da štite stanovništvo od genocida, ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i etničkog čišćenja. Ovom doktrinom etničko čišćenje nije ustanovljeno kao zasebno krivično delo, ali jeste prepoznato kao posebna kategorija masovnih zločina od koje države imaju obavezu da štite stanovništvo.
Ignorišući činjenicu da je Srbija, prihvatanjem doktrine Odgovornost za zaštitu, preuzela odgovornost da stanovništvo štiti i od etničkog čišćenja, Snežana Paunović je, kao članica Vlade Srbije, izjavila da bi ga sama sprovela. Ispravno je konstatovala da je to „najgrublja kvalifikacija“ koju je ikada u životu izgovorila.
Pojam etničkog čišćenja s razlogom nosi izrazito negativnu konotaciju jer se pod njim, u najmanju ruku, podrazumeva proterivanje pripadnika jedne etničke zajednice. Ne postoji kontekst u kojem bi se taj izraz mogao upotrebiti tako da označava zakonitu i prihvatljivu praksu. Svaki pokušaj da mu se pripiše legitimno značenje predstavljao bi normalizaciju masovnog nasilja po etničkoj osnovi, a time i podrivanje domaćih i međunarodnih standarda zaštite ljudskih prava.
U naknadnoj objavi, Paunović je navela da je od njene izjave napravljena „propaganda“. Međutim, „etničko čišćenje Kosova“ o kojem je govorila značilo bi upravo ono što mislimo. Ministarka nije ostavila prostor za dileme i različita tumačenja povodom značenja njenih reči. Objasnila je da bi etničko čišćenje sprovela „na način da svako onaj ko se oseća manje kao stanovnik Savezne Republike Jugoslavije, napusti istu i ide u svoju matičnu zemlju“.
Objašnjenje koje je ministarka dala podjednako je sporno kao i upotreba izraza „etničko čišćenje“. Ono ne ublažava prvobitnu izjavu, već je čini još jasnijom.
Bez obzira na tadašnje sukobe, kosovski Albanci su 1998. godine bili punopravni građani SR Jugoslavije. Nijedan građanin ne može biti isteran iz svog doma na osnovu stvarnog ili pretpostavljenog osećaja lojalnosti državi ili njenoj vlasti. Podjednako je neprihvatljivo da se na osnovu etničke pripadnosti unapred nekome pripisuje određeni stav prema državi, a da zatim to koristi kao razlog za njegovo proterivanje.
Ono što je ministarka opisala, drugim rečima, predstavljalo bi uklanjanje pripadnika albanskog naroda sa teritorije na kojoj žive kao punopravni građani, na osnovu političkih stavova koji im se pripisuju na osnovu njihove etničke pripadnosti.
Pod matičnom državom u koju bi Albanci trebalo da odu ministarka, pretpostavlja se, misli na Albaniju. Shvatanje „matičnih država“ kao isključivog vlasništva jednog naroda deo je pogleda na svet u kojem se i etničko čišćenje predstavlja kao legitiman metod rešavanja etničkih sukoba. Kosovski Albanci su 1998. godine bili stanovnici SR Jugoslavije a ne Albanije. Dok je SR Jugoslavija bila dužna da štiti ljudska i građanska prava Albanaca kao svojih državljana, oni su u Albaniji predstavljali izbeglice koje tek treba da regulišu svoj status.
Izjave ministarke Paunović ne čine ništa manje spornim navodi koji se u cilju njihove odbrane čuju o prisilnom iseljavanju Srba sa Kosova. Njen partijski kolega Ivica Dačić, srpski ministar unutrašnjih poslova, tako ocenjuje da oni koji Snežanu Paunović „optužuju za navodno pozivanje na etničko čišćenje istovremeno godinama ćute o etničkom čišćenju Srba“. Pitanje je da li takva argumentacija ima za cilj da ukaže na kršenje prava Srba ili da ga iskoristi kao opravdanje za zagovaranje istog postupanja prema Albancima. U tom slučaju nije reč o osudi etničkog nasilja, već pokušaj njegove legitimacije. Pritom se logika može i obrnuti. Ako ministar Dačić relativizuje poziv na etničko čišćenje Albanaca, pitanje je koliko se njegovi navodi o stradanju Srba mogu smatrati kredibilnim.
Upitno je da li bi ministri Paunović i Dačić ovakve izjave uopšte davali da zaista imaju u vidu dobrobit Srba koji žive na Kosovu jer one samo mogu da im nanesu štetu.
Aktuelna polemika ponovo podseća zašto svako razmatranje pojma etničkog čišćenja neminovno upućuje na Balkan. Objašnjenje i razumevanje tog pojma nije moguće bez pozivanja na iskustvo bivše Jugoslavije. Jedini način da ovaj prostor prestane da bude sinonim i ilustracija etničkog čišćenja jeste da upravo iz njega stigne dosledna i nedvosmislena osuda svakog poziva na progon po etničkoj osnovi. Najveću odgovornost nose oni koji vrše vlast, jer su oni u obavezi da poruče da zaštita građana ne zavisi od njihove etničke pripadnosti. Etničko čišćenje je neprihvatljivo bez obzira na to ko ga sprovodi i ko su njegove žrtve.
