Piše: Branka Petković, redovni profesor PMF-a Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici
U vremenu pojačane nacionalističke retorike na Kosovu i Metohiji, kada među Srbima postoji strah i neizvesnost, a nerešeni zločini i dalje predstavljaju otvorene rane, krajnje je neodgovorno koristiti sudbinu našeg naroda kao sredstvo za političke obračune u Srbiji.
Upravo to, međutim, sve češće prepoznajemo u narativu Srpske liste.
Kada se studenti, akademci i građani koji drugačije misle proglašavaju „srbomrscima“, kada se političko neslaganje predstavlja kao udar na Srbiju, a politički događaji i izborna kampanja u Srbiji povezuju sa pritiscima na Srbe na Kosovu i Metohiji, onda se opravdano postavlja pitanje da li je ovde zaista reč o zaštiti nacionalnih interesa ili o političkom instrumentalizovanju straha.
Kosovo i Metohija nisu izborni slogan. Nisu sredstvo za disciplinovanje sopstvenog naroda. I nisu vlasništvo nijedne političke organizacije.
Kao profesor, teško mogu da prihvatim logiku prema kojoj je patriotizam jednak političkoj poslušnosti, a svako drugačije mišljenje postaje izdaja. Posebno zato što znam koliko je malo potrebno da se društvo koje već živi pod pritiskom dodatno podeli.
I isto ono što očekujemo od srpskog političkog korpusa moramo očekivati i od albanskog: da se ne koristi strah sopstvenog naroda za političku mobilizaciju, da se ne proizvode neprijatelji tamo gde bi trebalo graditi minimum poverenja i da se ne trguje nesrećom zarad političkih ciljeva. Ako od Srba očekujemo odgovornost prema Albancima, istu odgovornost moramo tražiti i od albanskih političkih predstavnika prema Srbima.
A taj strah nije izmišljen. Hapšenja Srba i duboko nepoverenje u kosovski pravosudni sistem postoje, dok svakodnevna istupanja političkih predstavnika i njihova nespremnost da se jasno suoče sa individualnom odgovornošću sopstvenih ljudi dodatno urušavaju poverenje u institucije. Ako nema jednakih aršina za sve, nema ni pravde ni poverenja.
S druge strane, godinama slušamo predstavnike srpskih vlasti kako se sve radi zbog opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. A onda gledamo kako se Kosovo i Metohija koriste kao argument za političke kampanje, kako se strah pretvara u glasove, a nesreća ljudi u politički kapital. I sasvim je legitimno postaviti pitanje: ko je i koliko profitirao od politike koja se decenijama poziva na muku i stradanja ljudi sa Kosova i Metohije?
Kada istovremeno gledamo političke prvake kako svoj patriotizam dokazuju velikim rečima, a godinama se postavljaju pitanja o korupciji, imovini i načinu na koji je sticana, građani imaju pravo da pitaju gde se završava briga za narod, a gde počinje lični i partijski interes. To nisu mala pitanja kada se od običnih ljudi očekuje da veruju kako se sve odluke donose isključivo u njihovom interesu.
To pitanje nije antisrpsko. I nije protiv bilo koje nacije. Naprotiv.
Možda je najveća odgovornost prema Kosovu i Metohiji upravo u tome da se prestane trgovati njegovom tragedijom – i to sa svih strana.
Ne treba nam još jedan neprijatelj među nama. Ne treba nam politika koja će svakog neistomišljenika pretvoriti u izdajnika. Ne treba nam politika koja će ljude na ovim prostorima držati u stalnom strahu i međusobnoj mržnji kako bi ih lakše kontrolisala.
Treba nam odgovornost.
Treba nam pravo da pitamo gde su rezultati politike koja se toliko dugo predstavlja kao jedina zaštita Srba i šta je Srbima na Kosovu i Metohiji takva politika donela. Treba nam pravo da kažemo da Kosovo i Metohija nisu ničiji partijski posed i da pravo na drugačije mišljenje pripada i onima koji glasaju drugačije, i onima koji kritikuju vlast, i onima koji više ne pristaju na politiku podela.
Kosovo i Metohija moraju pre svega biti prostor života običnih ljudi, a ne prostor političkih monopola. Ovde svi moraju imati pravo na dostojanstven život – i Srbi i Albanci – bez obzira na to ko je trenutno na vlasti i koja politička opcija pokušava da od njihovih razlika ili strahova napravi politički kapital.
Pre svega, treba nam politika u kojoj će čovek biti važniji od stranke.
Jer je narod na Kosovu i Metohiji već previše puta bio sredstvo tuđih politika, tuđih obračuna i tuđih interesa. Vreme je da prestane da bude žrtva onih koji njegovom mukom grade sopstvenu političku moć, profit i privilegije.
