Piše: Jovan Zafirović
Protojerej Andrej Tkačov, u knjizi „Nacionalna ideja“, na jednom mestu kaže, „ljudi koji mešaju pojmove smrtno su krivi, biće kažnjeni i neće moći nigde da se sakriju. Zato treba da nazivamo stvari svojim imenima i da dajemo tačne moralne ocene ne grešeći protiv istine“.
Mi živimo u svetu u kojem se sudi kada se izgovore prave reči i kada se ne grešimo protiv istine, to Danilo Đurić zna, živi, ali ne preza, već na kosovskometohijsku kulturnu scenu donosi „Tišinu“ koja nemilosrdno govori, jasno, direktno, bez uvijanja u celofan i šminkanja.
Već prvim rečima „bes, bol i tuga“, Danilo Đurić Londaneze, nagoveštava i ukazuje na ono što će provejavati tokom čitave „Tišine“ koja je nedavno objavljena na Jutjub kanalu L.R.L., uz karakterističan, vidno urađen sa malim budžetom, ali sa posebnom i velikom simbolikom, spot, čiju montažu potpisuje Darko Dimitrijević.
Sva tri stanja, „bes, bol i tuga“, po poimanju autora, prouzrokovana su „Tišinom“, u kojoj se jakim intenzitetom oseća „miris rata“.
Rata koji Đurić vodi, i u svoje, ali i u ime i za one obolele od tišine, sa nekim ko nam se ruga, sa onima koji potpaljuju vatru, ali i sa demagogom sa televizije koji dogovara žrtve. Miris rata se ne odigrava jedino prema spoljašnjem svetu kod Đurića, već i onom unutarnjem koji vodi u sebi, koji je i te kako prisutan i vidljiv.
Danilo Đurić Londaneze se ne miri sa tim da se svet na jedan okrutan, dehumanizujuć način ophodi prema čoveku, užasava ga što se ljudima građaju kao brojkama u kladionici, aludirajući i precizno uočavajući to da se, zarad političkih prepucavanja, sukoba, postizanja poena i partikularnih interesa, za čoveka kao živog bića, dok se neprestano priča o brizi, ne mari.
Đurić prepoznaje eufemizme koji razlevaju na sve strane, nebitno, govori on, „desnu, levu“ i vidi da „nema kapetana“, već da je kormilo našeg pitomog broda preuzeo Domanovićev vođa.
Pomalo naivno i nespretno čini se, Đurić vrši matematičke proračune. Ali se iz konteksta može razumeti beskompromisno (a kako drugačije reper), da govori o političkim liderima koji haraju već decenijama i koji su sposobni da jedino posvađaju dva oka u glavi da bi opstali tu gde jesu, na položajima sa kojih kroje sudbine ljudi. Londaneze gura prst u oko onima koji „zlo bude u očima“, onima koji „prave međe veće“.
Đurićev rat se nastavlja protiv ustaljenih stereotipa da „nisi pravo muško jer voliš život duže“ i u tom ratu, koliko iz prethodnih stihova brani humanost i na njenoj je strani, pomalo, zbog „besa, bola i tuge“, ali i razočaranja i ogorčenja, rizikuje da upadne u zamku i sam dehumanizuje, govoreći sarkastično „hajde umri sada/moraš za zemlju, za veru“, i to sve zbog onih koji „na veselju skupa određuju meru“.
Đurić je sit rodoljubomerača, brojača krvnih zrnaca, zbog njihove neiskrenosti i salonskog patriotizma, udaljavaju se mnogi ljudi od plemenite ideje rodoljublja, što je jedna velika zamaskirana rupa u kojoj čeka krvolično biće, i u koju se ne sme upasti, jer ako se želi ostati ono što jesmo.
Niko monopol i u privatnom vlasništvu ne drži niti zemlju, niti veru, niti naciju, niti rodoljublje, koji i koliko god iskorišćavali, bacali ljagu na te velike i svete pojmove i odrednice, nikako ne mogu obesmisliti.
Đurić nam eksplicitno govori ono što je Aleksandar Baljak rekao u jednom aforizmu: „Ne moram da budem veliki rodoljub. Ima ko je plaćen za to.“, ali se implicite oseća njegovo rodoljublje, onako kako ga on razume i oseća. Oseća se ljubav prema čoveku, komšiji, bratu, koliko ga god kritikovao zbog „prećutkivanja“, i ma koliko god jasno delili ljude „na pogodne i mrtve“.
Izvanredno secira i demaskira odsustvo hrabrosti i netolerantno gađa besednike u svoju bradu kroz stihove „gde je ortak/ćuti godinama/ali nama balavi o balavom“. Đurić, ali samo na prvi pogled, upada u jako nezgodnu i veoma opasnu generalizuju i pridružuje se retorici koja u javnom prostoru nema trunke dobronamernosti, u stihu „sve Srbende sa Kosova su interesne pičke“.
Zašto na prvi pogled? Naime, oni koji mere rodoljublje, koji procenjuju ko je koliki Srbin, postavljaju se iznad ostalih, samim tim se, kolokvijalno, označavaju kao „srbende“ i imaju pežorativan prizvuk. Dakle, tu je Đurić nedvosmislen i govori o onima koji predstavljaju centar moći, a ne o „običnom narodu“ kojem i sam pripada. On govori o „preletačima“ koji preko noći menjaju strane, o onima koji su se počevši od klanjanja Titu, klanjali i svakom drugom negativnom autoritetu, ne zbog opšte, jer opšta ne postoji, već zbog lične ideje koju prepoznajemo kao „lični interes“.
Na krilima ogorčenja, Đurić govori još mnogo toga, između ostalog da „Kurti nije naša rana/ već ćutanje (…) stalno“, i on smatra, da izrečeno „nije popularno“. Međutim, greši. Popularnije je nego ikad, jer vlada mišljenje da su „ćutači“ krivi za sve, za situaciju u kojoj obitava srpski narod na prostoru Kosova i Metohije. I to je možda samo delimično i u određenim momentima tačno, ali na velike događaje, uprkos kricima i urlicima, koliko god se čuli, a ljudi dizali glas, ništa epohalno ne mogu promeniti. Međutim, Đurića povređuje to što se stavlja sve u isti koš i širi defetizam govoreći da se ništa ne može promeniti. Može, i ono što se može i što je u čovekovoj moći neophodno je.
„Ne veseli se srpski rode
preseli se zbog slobode
preseli nam predstavnici
koje birate zbog love“, gorka istina koju saopštava Đurić i poziv na razmišljanje, ako, naravno, ima ko da čuje i pročita. A valjalo bi da ima, jer ćemo, ako i dalje „radije biramo bleju/kad odlučuje se“ zbog svoje gluvoće i opravdanja jer je neko „dete il’ mu prete“ stvarno biti u još čvršćem „paktu sa paklom“.
Bez geografskog ograničenja, od Klokota do Peći, svojim (ne)delima, dok je primarni cilj „u džep pare meći“ sve „za Kosmet boli k***c“.
Na kraju se, u refrenu, Danilo Đurić Londaneze, obraća „njima“ da im zna stav i zbog čega se ophode kako se ophode, žive kako žive, rade kako rade i kroz svoje obraćanje govori da ne želi da bude učesnik u pomodarstvu individualizma koji razjeda sve ono, što svojom plitkošću ne vidimo, očarani jeftinim i prividnim, trenutnim zadovoljstvima, što nas čini Srbima na Kosovu i Metohiji u 21. veku, u godinama iskušenja i teskobe.
Završava Đurić „Tišina, dno nema kraj“, ali kraja za nas može biti zbog dna. Najnovija pesma repera iz Osojana dolazi nam u trenucima teškim (a kad su bili laki), dolazi nam kao jedna iskrena opomena, kao jedna briga, kao jedno razmišljanje. Ne nudi nam velika rešenja i putokaze za izlaz iz lavirinta u koji se nalazimo, ali nas poziva da se probudimo, osvestimo, vidimo, najpre, gde smo, a onda kuda želimo ići, sve sa namerom da ostanemo svoji na svome, da se probudimo i dnu kažemo da je kraj.
