Piše: Jovan Zafirović
– Tetka se plaši. Kad je čula da idem na Kosovo, rekla mi je da pazim, da budem spremna na sve – govori mi tihim glasom Tijana u Dečanima, dok iskušenik Radoš priča studentima o istorijatu manastira, ali ih upoznaje i sa današnjim prilikama.
– Jesi se ti plašila? – pitam je.
– Ne znam… nisam – odgovara mi ushićeno, upijajući okolo očima hiljade kvadratnih metara dečanskih fresaka i nastavlja: – Ali znam da moram da dovedem moje ovde. Celu porodicu.
Otac Petar je otvorio kivot Svetog kralja! Blagoslov. Prilazi i pita me kakav nam je plan i koliko imamo vremena.
– Imamo – kažem mu.
– Kad završi Radoš sa pričom, svi gore na posluženje, a onda, ako imate vremena, večernja je.
– Dogovoreno – govorim i naokolo odlazim da tražim svoje da se konsultujem.
Sve smo stigli. I da brže ispraznimo činije tek izašlog iz rerne žu-žua nego što su ih gostoprimci iznosili. I da obiđemo manastir, i da pijemo vodu sa česme, i da kupimo sokove i pivo koje se proizvodi u Banjskoj.
Otac Avakum je ispred manastira čekao i mahao dok mu se autobus nije izgubio iz vida, a mi smo mu, isto toliko, uzvraćali radosni, sa prozora Adio tursa.
– Koji je ovo monah? – pita neko.
– To je onaj sa čuvene fotografije što stoji na kamenu, dok mu je u pozadini tenkovska cev.
Sutra smo ceo dan u Prizrenu.
Dimitrije je kontaktirao Arhangele, ja sam bio zadužen za hram Svetog Đorđa i Bogorodicu Ljevišku. Milena, Milica, Mihailo, Luka, Nemanja i Mihajlo, zvani Rašo, imali su svoja zaduženja. Velika.
– Kako se beše zove sveštenik u Prizrenu koji nam se obratio sad? – pita me Katarina po izlasku.
– Jovan – poluzabrinuto pitam zašto, i mislim se šta je moglo da ne bude u redu.
– E, taj! Prošli put kad smo bili, pre mesec dana, rasplakao me je. I sad je isto, a ništa suštinski možda drugačije nije pričao. Tako jednostavno, a duboko priča. Sećaš se kad je rekao da – citira ga: „Mi moramo da ostanemo ovde, da bi vi imali gde da dođete.“
Uh, mislim se, dobro je – opet dok mi govori, u njenim očima vidim suze.
– Kakav vam je plan? – pita otac Jovan Radić.
– Sada idemo do Ljeviške, onda slobodno vreme, pa do Arhangela oko četvorke.
– Danas vam je smotra folklora, puno je dece.
– Znamo, znamo – odgovara Dimitrije.
– Biće završeno dok vi odete – govori otac Jovan.
– Dobro, menjamo plan.
Vozač autobusa se uporno ne javlja. Odustajemo i glasamo ispred Ljeviške – ko je za to da idemo pešaka iz Prizrena do manastira Svetih arhangela?
Izglasali i krenuli. Sa magistralnog puta po kom smo pešačili, dok je poneki automobil zatrubio grupi od nešto više od šezdeset ljudi, čula se muzika. Svi su ubrzali korak čuvši taktove narodnih pesama, a onda smo ugledali manastir i mnoštvo dece u njemu. Nošnje iz različitih krajeva utapale su se kao šare u bošči po zelenoj travi. Trebalo je preći još jednu krivinu i stići u manastir, a želeli smo da preskočimo i u momentu se stvorimo u portu.
Nailazim najpre na Radicu sa keceljom, koja je u poslu do guše, osmesi se protežu, a ona odmah hita da pozove Dušana! Radost susreta. Sreća se proteže kao kolo oko manastira.
Živojin Rakočević mi govori da se javimo ocu Nikolaju – biće hrane za studente.
Neko je pažljivo gledao smotru folklora kulturno-umetničkih društava sa Kosova i Metohije, neko je sa terase snimao storije i konstatovao na glas, koji sam čuo: „Da je moćno da u mestu u kom nema Srba inače, ima ovoliko – bar danas.“ Neko je jeo jagode iz činija koje su neumorno iznosile devojke i žene koje su pomagale i služile hranu. Sve je toga dana, u manastiru Svetih arhangela, bilo kao u košnici. Nije se sakupljao med – širila se ljubav.
– Moj deda je iz okoline Zvečana – govori mi momak kome nisam upamtio ime.
– Jesi prvi put ovde? – pitam ga.
– Jesam. Morao sam da ispunim dedi želju – drhtavim glasom mi kazuje. – On je već star, ima preko osamdeset godina, i dok je živ, hteo sam da dođem, da vidim i da mu pričam o tome. Znam koliko bi mu značilo, kad on već ne može. Imam 26, i sramota me je što prvi put dolazim.
– Daće Bog da dođeš opet!
– Nego šta ću! Već za Vidovdan – govori i steže mi ruku, koju mi nije pustio dok mi nije ispričao priču o svom dedi.
Polagano su se redovi dece usmeravali ka autobusima. Smotra folklora je završena, podeljene su pohvale i diplome. Ostali smo mi, studenti, koji još uvek nismo dobili vozača. Kao i narod koji pomaže i koji će noćiti u manastiru.
– Ne mora ni da dođe, ovde nam je dobro – čuje se ženski glas.
– Momci, je l’ može pomoć da rasklonimo ovo sa bine – govori Doca, pokazujući na tepih, a Crni na stolice koje treba uneti u manastirske prostorije.
Svi se dižu sa trave u momentu i ne postavljaju pitanje. Posle završetka – čišćenje u porti manastira. Skupljaju se prazne flašice vode i sokova. Spontano, tiho, nečujno – bilo je gotovo ubrzo.
A onda je konačno došao autobus.
– Zafire, zove me Dimitrije, ali beogradski – šta misliš, ima li šanse da vidim grobove svojih dedova u Gnjilanu?
– Ne znam, ali idemo u Gnjilane kad se dogovorimo, pa ćemo videti!
– Voleo bih stvarno, moj deda je poreklom iz Gnjilana. Neko reče da si iz Kosovskog Pomoravlja, pa tebe pitam.
– Idemo, obećavam, ali ne kao političar, nego ćemo stvarno otići.
U romanu „Evo čoveka“ Radovan Vlahović, koliko me sećanje drži, zapisuje: „Da bi čovek išao u visinu, mora da ide u dubinu.“
Studenti koji rastu u svakom mogućem pogledu vraćaju se svojim korenima. Ne zaboravljaju. Idu u dubinu. Traže grobove predaka, ispunjavaju želje dedova. Potreba za tim se oseća u glasu njihovom, u pogledu, u odlučnosti.
S razlogom traže i ispunjavaju želje, žele da znaju odakle su, jer, kako reče Andrić: „Ko ne zna odakle dolazi, neće ni znati kuda ide.“ A ovi mladi ljudi, po svemu sudeći – znaju.
Kad se desi nesreća, svi plaču zbog te nesreće. Kad se desi sreća, svi puste suzu zbog onog što ih je dirnulo, ganulo, što ih je pomerilo, što ih nije ostavilo ravnodušnim.
Tako je bilo sa studentima, posebno kada smo se vratili za Kosovsku Mitrovicu, seli u „Akvarijus“ i uhvatili se mikrofona kako bi pričali i razmenjivali utiske.
A pre toga, u autobusu ka Mitrovici – pravi mali rat.
Jedni hoće da pevaju, drugi da puštaju pesme preko telefona kojeg su prislonili na mikrofon autobusa.
Pobeđuju oni koji žele da pevaju bez pratnje.
– Koju ćemo?
– Samo pevaj!
„Ječam žnjela“, „Udade se jagodo“, „Orahovcu bašto rajska“, „Junaci sa Košara“, „Tamo daleko“, „Bolna Ljuba“, „Suza Kosova“, „Hriste Bože“, „Onamo, namo“, „Hiljadu Vidovdana“ – i šta sve nismo pevali do promuklosti i dok nismo izašli iz autobusa.
Zagrljaji, smeh i suze kipili su na sve strane, dok su se kreativnim prostorom domaćina koji su nam otvorili vrata čuli utisci studenata iz Beograda, Kragujevca i Novog Sada. I studenti domaćini su bili emotivni, ponosni i postiđeni zbog salve lepih reči na njihov račun oko organizacije i gostoprimstva.
Sonja, koja je na samom početku uzela reč, govori:
– Hvala vam na gostoprimstvu. Kada budem imala decu, vaspitavaću ih da budu kao što ste vi. Ovo što ste priredili je neverovatno.
– Ni majka me nije pitala toliko puta – govori matematičar – jesi dobro, je l’ ti nešto fali, jesi gladan…
– Nemoj neko da se nije, kad se bude vratio svojim kućama, borio za ove ljude ovde. Sad vidimo šta je i kako je. Ovo odavde mora da se čuje! Mora da se zna, mora da se dođe, mora da se govori o ovome!
Jedan po jedan student uzima mikrofon, govori, zastajkuje, jeca, uhće, razmišlja, slaže misli u glavi.
– Ljudi, molim vas, prestanite – govori naš drug, koga smo krstili sa Obezbeđenje – prestanite, ne mogu više da plačem.
Dok je to u svom maniru, teatralno govorio, svi smo se smejali i čekali šta će reći. Javio se šest puta za reč. I više je suza palo u mikrofon nego što je reči izašlo iz njega.
Tijana je možda bila spremna na sve, kad ju je tetka na to upozoravala, ali ja nisam bio spreman, posmatrajući iz ugla lica studenata sa izmešanim emocijama – na tolike suze.
A one su te večeri, ali i tri prethodna dana, tekle, tekle i tekle, mešajući se sa osmesima, gde sam se, gledajući te scene, prisetio jedne Borine izjave, u kojoj je ispričao priču iz Štrpca, gde je na pitanje neke strankinje iz KFOR-a, ako se ne varam, posle pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“, gde su ljudi u isto vreme plakali i smejali se – rekao da samo naš narod može u isto vreme da se smeje i da plače.
I bio je u pravu.
