Piše: Jovan Zafirović
Od starta kasnimo. Gunđam da nećemo stići nigde, ali se potajno nadam i želim, kao i svi, da naši gosti obiđu, vide što je više moguće. Uobičajeni prištinski krkljanac radnim danima prolazimo i stižemo u Gračanicu, sa sat vremena zakašnjenja od planiranog.
– Ako je Bog rekao da stignemo da vidimo ono što smo planirali, kaže Milena, dok ulazimo u portu manastira, videćemo.
Gosti, studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu, prvi put su, ne u Gračanici, nego na KiM uopšte. Liturgija je već počela, a mi ulazimo kao na prstima, tiho, neprimetno. Studentima glave lete od zida do zida, razgledaju i svi se, na kraju, zaustavljaju kod Simonide. Da ne bi ometali bogosluženje, reakcije su im u vidu facijalnih ekspresija. Oči su im male za toliko želje koja isijava iz njih da vide svaki detalj, svaki lik, svaku kompoziciju.
Studentkinju iz Beograda gotovo nečujnim glasom zapitkuje starica. O nečemu razgovaraju, da ne kažem odakle smo, šta smo, kuda smo. Studentkinja poklanja pažnju i odgovara na pitanja.
Otac Jovan služi liturgiju, a ja nestrpljivo gledam na sat, ne sa ciljem da bih uskratio zadovoljstvo i gračaničku impozantnost, već sa namerom da u potpunosti ispunimo ambiciozan plan. Da posetimo Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju, manastir Svetih arhangela, Prizren. A u Prizrenu sabornu crkvu Svetog Đorđa, Bogorodicu Ljevišku, Bogosloviju, grad. Kažem vam, ambiciozno.
Krećemo dalje. Ali pre toga mora da se uzme nešto da se jede, mora da „Furra“ fura nešto posno.
– Ko još nije dobio burek?
– Mihailo, daj prvo gostima, lagano za nas, tiho se domunđavamo.
– I kod nas tako, za domaćine šta ostane. To je to!
– Jašta.
Na krilima studentskih protesta, grupa studenata Prištinskog univerziteta postala je pero, sastavni deo tih krila. Poslala je podršku svojim kolegama iz centralne Srbije, i, što takođe važno, nije otišla u jednom smeru. Podrška se najpre vratila preko društvenih mreža, a svoje puno značenje je ostvareno dolaskom delegata beogradskog Filozofskog fakulteta i lično uručivanje pozivnice za protest u Beogradu 15. marta tekuće godine, na šetalištu u severnom delu grada.
Sada su došli u nešto većem broju. Sledeći put, konstatovali smo, biće više. Radujemo se što smo se konačno spojili.
A i ova kiša pada, komentarišem, Dimitrije se ubacuje: pre bih rekao da rominja. U redu, dok rominja probijamo se kroz gračanička sela i izlazimo na auto-put. Sledeća stanica Visoki Dečani. Koliko nam treba, realno mnogo više od onoga što govorimo, ali nam je lepo da se tešimo i lažemo sebe.
– A zar nije bilo bolje da prvo idemo do Pećke patrijaršije, a onda do Dečana.
– Sigurno da jeste, ali plan je plan. Kakav-takav.
U Visokim Dečanima predajemo lične karte pripadnicima hrvatskog kontingenta KFOR-a. Dočekuje nas mladi monah Amfilohije. Od ulaska u pripratu obraća nam se radosnim glasom. Na pitanje koliko vas je prvi put u manastiru, ruke se dižu uvis. Brojimo svi ruke. Beograđani i poneki mitrovački student sa podignutom rukom. Mi koji smo bili i ruke nam nisu uvis, gordimo se. A onda kreće Amfilohije da govori. Čekam da mu kažem da znam Miloša Milićevića, Radoša njegovog brata, manje, ali smo se par puta sreli, Milića Dujovića takođe, a sve preko Crnog Đorđa i usput razmišljam, kakvi su to momci!
Gledam fresku gde Hristos drži mač i u to se, na vratima, ni manje ni više pojavljuje istoričar, profesor Pravoslavne Gimnazije u Podgorici, Milić Dujović. Srdačan susret. Razmenismo po koju, došao je da pomogne oko sređivanja i pripremanja za Vaskrs. Saznajem od njega radosnu vest i ostavljam pozdrav. Čoveče!
Neću ući u opisivanje šta se sve može videti, bojim se da ne bih imao kapaciteta da prenesem ono što se može. A može se. Zato „ne plaši se rode moj, dođi vidi slobodno“.
Poklonili smo se Svetom kralju Stefanu Dečanskom, a onda zaboravili na vreme. Tek kad sam video posluženje, video sam da ćemo još dodatno kasniti.
U šali govorim pre polaska imate po najviše dva dima cigarete i krećemo ka Pećkoj patrijaršiji. Dok se služe kafom, ja još nedugo stojim. Sedam za sto, ali ne zbog toga što su na stolu prineli ratluk. Ma ne, nego da jasno iznesem dalji plan puta…
Prolama se smeh, a onda da uozbiljimo situaciju, stvarno krećemo nakon, naturlih, zajedničke fotografije.
– Kasnimo, šta sad, govori Dimitrije i dodaje, ne možeš da dođeš ovde, a da ne ostaneš na posluženje, to je nemoguće. I u pravu je.
U Pećkoj patrijaršiji kiša nije rominjala, padala je sa jakim intenzitetom. Srdačno nas je dočekala monahinja i pitala da li hoćemo nešto da nam kaže. Primećuje ona da nemamo puno vremena i pita, kroz osmeh, koliko da nam priča.
– Mogu ja i sat i po, ma kakvi, mogu ja i ceo dan, ali koliko imate vremena?
Ograničili smo je, nerado, na pola sata. Svim srcem je krenula, ne da bi što više rekla, nego da bi mi što više čuli. A imali smo šta.
Ispred manastira, dok sam gledao kako reka neumorno teče, a vrhovi se i dalje u daljini bele, odustao sam od Prizrena i toga da bilo šta obiđemo. Tri je, dok stignemo, računam, pet.
A onda se javlja otac Jovan Radić sa pitanjem dokle smo. Ne smanjujem kilometre, negde oko četiri, govorim da smo tek u Đakovici.
Čekam vas, kaže, a mislio sam da od toga nema ništa. Već smo ga prešli za tri sata čekanja. Prizren divan, okrepismo se blagim i punim razumevanja rečima oca Jovana, napravismo sa njim zajedničku fotografiju za uspomenu, poslao sam pozdrav Oliveri, čija su neumorna svedočanstva svih ovih godina, sada već decenija, svojevrsna zadužbina, što stalno pominjem, a onda se zaputismo ka Bogorodici Ljeviškoj.
Čekala nas je Anđela. Kustos. Supruga Stefana Nedeljkovića, prijatelja mojih prijatelja. Bogoslovi prizrenski!
Koliko nas je činila radosnim njena istrajnost i požrtvovanost da, i pored polumraka u crkvi, pokaže freske koje su ostale posle silnih uništavanja, objasni kompozicije, detalje.
– Evo, na ovom mestu su bile gume i upalili su ih.
Vidi se tužna slika jasno, iako je prvi mrak tu.
Vreme ni kao pojam za nešto više od dvadeset studenata više ne postoji, najbolja ilustracija za to jeste postavljanje pitanja i razgovor sa divnom Anđelom Nedeljković.
A onda primećujem poziv drugara iz Svetih arhangela. Bio je uporan da se javim, kako da se izvadim sad za kašnjenje, mislim se. Pitam ga još koliko vremena imamo i da li možemo da dođemo sada, već je prilično kasno. Ne da dođete, govori, Mihailo je dao blagoslov da ostanete na večeru, čekamo vas! Da ne bismo stigli kasno odlazimo u Bogosloviju, na kratko, ali, kome objasniti kratko.
– Nismo se popeli na tvrđavu, govori studentkinja glume.
– Praštajte, šalim se, ali nije bilo predviđeno planom. Neki drugi put.
Smejemo se, prelazimo kameni most i ulazimo u Bogosloviju, odakle krećemo za Arhangele.
Kaljaja je niska kakve smo visine do sada obišli, pada mi na pamet. Ćutim, to mislim za sebe.
Društvene mreže ostavljaju utisak da smo svaki dan jedni pored drugih, međutim, prošlo je prilično otkad se nisam sreo sa Milošem.
– Dođite da ljudi nešto čuju o manastiru prvo, tu je već grupa jedna.
Prilazimo, studenti slušaju, a ja se ipak udaljavam i ne znam šta prvo da kažem Milošu, ali i on meni. O manastiru znam. U čestim razgovorima sa Dušanom, koji je obavezama otišao u rodni kraj, pominjemo Arhangele. On mi je postao asocijacija za njih.
Iguman poziva na večeru. Idemo. A posle večere pesma. Pesma za pesmom, Oro se vije, Ječam žnjela… Na nekim licima studenata suze. Neki se suzdržavaju. Ravnodušnih bilo nije.
Gledam i pevam u skladu sa svojim vokalnim sposobnostima. Dakle, nesposobno, loše, ali od srca.
– Luka mi šapuće, znaš koliko mi je krivo što nije pošla Milica sa nama. – Vidim, kažem mu.
I stvarno se vidi.
Mrak je već pao ihahaj. Priča da se vratimo nakon večere u grad, u koju, zapravo, nismo ni sami verovali, ostala je priča.
– Ne treba da kvarimo utisak posle ovog doživljaja u Arhangelima, neko izjavljuje.
I nismo ga pokvarili, seli smo u prevoz i krenuli ka Kosovskoj Mitrovici.
– Sad mi je laknulo. Nisam verovao da ćemo išta posetiti u Prizrenu, kažem umornoj Mileni.
– Ne boj se, samo veruj, odgovara mi i nastavlja kroz blagi smeh, rekla sam ti jutros, ako je Bog rekao da vidimo, videćemo.
Bog je rekao, a ja sam na ovom mestu ostao bez teksta.
