Piše: Jovan Zafirović
Posmatrajući skupove i akcije, u vidu petnaestominutne tišine, studenata Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, uočavam da više vesti izađe o skupu studenata, nego što izađe studenata. Svi fakulteti u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, imaju svoje plenume, studenti Prištinskog univerziteta koji su pružili podršku dolaze sa različitih fakulteta, i kad se svi skupe, nema ih koliko ima studenata na plenumu bilo kog od pomenutih fakulteta.
Istina je da deo građana doprinese tome da slika bude „veličanstvenija“, da se pokaže da ima naroda koji se solidariše, koji podržava studente, oni možda i nisu svesni značaja njihovog odazivanja na poziv studenata, to, međutim, studentima, nemerljivo znači.
Pogotovu kada profesori, poput profesorke Pitulić, profesorke Kulić, profesorke Kostić, profesorke Mitre Reljić, i nećete mi zameriti ako sam nekoga od profesora izostavio, a jesam, izađu i podrže ih.
Slika
Ipak, slika bi i da nema građana, profesora ponekad, da je samo dvadesetak studenata željnih pravde, istine i nadasve slobode (i beogradske i novosadske, niške, kragujevačke, kosovske!, naposletku slobode Srbije) i bez navodnika bila veličanstvena.
Veličanstvena jer izlaze, pokazujući najpre hrabrost i odvažnost, svest o svojoj ulozi u savremenom trenutku, pokazujući solidarnost, potrebe za povezivanjem, vidljivošću, s obzirom na okolnosti i situaciju u kojoj se, bez ikakve potrebe za sažaljenjem, od koga se ježe, nalaze. A nalaze se, po njihovom osećaju, između tri vatre – Prištine, Beograda i Zapada. I ne samo po njihovom osećaju, već i po „gledanju sa strane“ iole mislećih persona.
Oni potvrđuju da to što danas njima kažu, deci ovog veka, da su nedostojni istorije naše, da ih je zahvatila zapadnjačka reka i da im se duše opasnosti plaše, što ispeva Rakić, nije istina.
Svojim prisustvom, potrebom za nećutanjem, nezatvaranjem očiju ispred očiglednog javašluka i vređanja inteligencije, najpre ispred Filozofskog fakulteta, a potom i kod spomenika knezu Lazaru, transparentima i disanjem koje se može osetiti jedino ako ste među njima, njihova pojava peva:
„Dobra zemljo moja, lažu!“
Utoliko je slika studenata koji se solidarišu sa kolegama u centralnoj Srbiji veličanstvenija jer pokazuje, uprkos narativu u javnom prostoru da gotovo da Srba više na Kosovu nema, da svi podržavaju „izdajničku vlast“, demante takvim neosnovanim optužbama.
Simboli
Na skupovima studenata u Kosovskoj Mitrovici nećete videti pregršt trobojki, transparenata sa natpisima „Kosovo je Srbija“, zastava „Nema predaje“ i sličnih kreativnih ostvarenja. Zašto? Ne zato što to govori da su, zbog odsustva nacionalnih simbola, „strani plaćenici“ ili „Kurtijevi Srbi“ i „izdajnici“, kako ih u komentarima po društvenim mrežama časte, njihove komšije, poznanici, botovi na kraju pripadnici istog naroda, već zato što imaju reper, neki od poslednjih – hapšenje trojice mladića iz Nikšića zbog natpisa „Kosovo je Srbija“ na registarskim tablicama, a da o primerima hapšenja zbog „provokatorskih“ majica, o svakom Vidovdanu da i ne govorimo.
Tim potezima studenti u Kosovskoj Mitrovici pokazuju mudrost, pronicljivost i čuvanje od neželjenih efekata koji mogu da proisteknu tim povodom, a za koje postoji jedvačekanje, ne bi li se sačuvao „ustavni poredak“ i sprečilo navodno „rušenje suvereniteta“. Odsustvo simbola ne smanjuje saznanje ko su i šta su i to ne dovodi u pitanje, samo povećava osećaj pripadnosti svojoj naciji i jača identitet koji im se ugrožava u svakodnevnom bitisanju.
Očekivanja
Ko god očekuje da će se izaći svi studenti Univerziteta u Prištini, nije realan. Ne može se očekivati da će se svi oni studenti koji su se rađali, odrastali i žive u konstatnom pritisku, povlačenju i strahu, odmah istih stega osloboditi. Nije strah prehlada da prođe za nekoliko dana (znam, bolesno zvuči na to da „Kosovo nije supa iz kesice“).
Ko god poziva i širi priču o blokadi, takođe, nije realan. Pomišljati na blokadu Univerziteta u Prištini i govoriti o njoj je potpuno neodgovorno i nepromišljeno zbog okolnosti.
Ipak, oni studenti u manjini koji strah/prehladu nemaju, koji su se odvažili, jesu lučonoše, koliko god su im šanse ispod nule za postizanje bilo čega, ne na širem planu, već što ih i na ovim prostorima mori, tišti, izjeda. Svest o stanju bitnija je od samog stanja, neko je rekao.
Blokada i razumevanje
Grupa studenata Prištinskog univerziteta održava skupove podrške, organizuje ih i stoji uz svoje kolege, ali nisu, kako rekoh, stupili u blokadu. Prvo, da bi se stupilo u blokadu potrebni su određeni resursi. Prvi uslov koji ne ispunjavaju je već poznat u prvom delu teksta – broj studenata. O drugim je izlišno, u ovom slučaju i govoriti.
Zbog specifične situacije, eventualne blokade bile bi kontraproduktivne i samo bi dale elan, koga očevici smo, ne manjka, vlastima u Prištini da samo ozvaniče i zapečate blokadu, bez mogućnosti da se prekine u izvesnom trenutku i nastavi obrazovanje.
S tim u vezi, kad ništa od nikoga i ne traže, na kraju, trebalo bi ih razumeti i sačuvati od malicioznih i tendencioznih komentara, na račun njihovog organizovanja, delovanja, ažurnosti, iskrenosti. Potogovu oni koji su svojih pet minuta protraćili. Studenti na Kosovu i Metohiji nisu protivnici Srbije.
Studenti znaju šta rade i rade koliko mogu i više od toga. A šta ste uradili vi?
